„Не дај да нестанемо као камен у таласима морским, као звезда падалица у тминама небеским“

(Светланa Велмар Јанковић)

Јануар. Дан тмуран. Шиба ветар. Мраз и мећава гуше дах у грудима. Срби су поново на окупу. Окупили се да упале свеће и да оживе саћања на прошла времена. Срби окупљени око храста, око високог, усправног, победничког Растка. Окружен својим вуковима, с муњом у зеници и лековитом руком и штапом још једном покушава да своје Србе научи мудрости, да их одбрани и сачува, да их не прогутају морски таласи и небеске тмине. Дошао је тренутак да Србија устане из мртвих или да у мору крви и бљеску огња заувек пропадне...

Јутро је. Божић. Народ каже-ваља нешто започети на овај свети дан. Под дланом ми шушка храстово лишће, а пред очима игра пламен ватре. Светлост ватре. Светлост која најављује нови дан и нови живот и ватра која ме греје, али може  да спржи.

Колико варница-толико јаука, колико варница-толико песама, колико варница-толико сажежених костију, колико варница-толико поновних рођења, колико варница-толико рана, колико варница-толико мелема за видање...

Боже, шта ја то говорим? Проговара ли то из ове ватре онај наш Свети који нам је прозоре на кућама отворио, научио нас занатима, добру, подигао српство међу потоцима, шумама, пећенама до самих небеских висина, до самога Бога.

Да, то он из ватре проговара, јер он је увек у ватри, а никад не изгори. Гледам га где на сену седи и греје се. Ватра гори, а сено не изгори.

Почињем причу о светом Сави, ваља се, Божић је, али никако да је довршим. Та прича траје онолико колико и сама имам година и сваке је године некако пред Божић започнем, одсањам, замислим и тамо пред Савиндан учини ми се да није потпуна и да није цела, да нешто недостаје.

И тако сваке наредне године додајем нешто ново. Читам и пишем, учим се Савиној мудрости, тежећи тако да од заборава сачувам све оно што нам је некад подарио човек који је много света видео, а опет највише волео Србе.

Пожури, српски принче и српски сиромаше, пожури и ојачај ме осоколи и дај ми снаге да пребродим ово немирно море, да одржим ватру кроз тмину небеских бескраја. Помози, Свети, да останемо људи достојни твоје  мудрости и доброте. Ти си збирно име нашега народа. Ти си наш мученик, Твој пепео на Велик петак није разнео ветар. Он је у костима свих нас, твојим смо пепелом повезани. Твој пепео је и у мом огњишту, који ево данас, на Божић, ја пропирујем и бројим варнице из којих се поново рађаш Ти.

Теодора Ћосић, 7-2
ОШ „Радомир Лазић“ Азања
Рад је награђен Првом наградом на Светосавском литералном конкурсу
Народне библиотеке Смедерево

„Не дај да нестанемо као камен у таласима морским, као звезда падалица у тминама небеским“

(Светлана Велмар Јанковић)

Људи су одвајакада имали потрбу да за собом оставе трага, да поколењима иза себе оставе спомен свога постојања. Трагови су безбројни-записани на папиру, уклесани у камену, насликани... Толико стеченог знања и доживљаја током историје сачувано је у њима.

Наши преци, од светог Саве па до дана данашњег, оставили су нам разне приче, верујући да ће нам помоћи у савладавању животних препрека. Свако од њих носи поуку-да се не предајемо, да учимо на туђим грешкама, јер историја је та која учи људе. Све те речи записане у камену-Савина вода, Савин извор, поучавају, али и обавезују. И зато увек треба да крстаримо искуствима прошлости, да се сећамо предака, јер шта ће нам живот сутра ако смо избрисали живот јуче. Без таквих сећања били бисмо пусти и заробљени. Треба развијати свест о очувању српства, јер ко ће други радити ако нама самима није стало.

Један од нас је читавог свог живота показивао колико му је стало до националног, верског, духовног идентитета. Свети Сава-пастир једног народа.Његов живот и жртва нас уче много чему. Подсећају нас да су материјалне ствари, богатсво и власт пролазни, а да је оно најважније и најсветије-душа. Свети Сава је звезда коју не досежу крвници, он је праг који не могу да извале, он је огањ који се не гаси и искра у тами векова. Вукови његови не дају лиже, а знамење Савино читљиво је само онима који читају ћирилицу... Читањем и писањем разговарамо са вековима, стапамо их у једно и никада својим просветитељима не смемо избрисати траг. Ако питате како треба живети, свети Сава одговара:“живети по врлини и ништа друго.“ За Саву је живети по врлини значило“дисати спасоносном речју“ и радити оно“што је на сазидање душе корисно“. И како су стари Грци говорили:“Проговори да видим ко си“, покушавам да кажем, да ме по језику моме родном и по светосвском језику словенства препознате као духовно биће.

Не дозволи, просветитељу наш да нам школе оглуве и нека опет у њима звоне српска имена: Растко и Петар, Јован и Стефан, Милица и Марија, Александар и Душан, Јелица и Анђелија, Марко и Милош, Јанко и Иван, Милан и Драган, Ружица и Вера...

Миљана Палић, 7-2
ОШ „Радомир Лазић“ Азања
Рад је награђен Трећом наградом на Светосавском литералном конкурсу
Народне библиотеке Смедерево