Владика је у својој беседи верном народу најјасније указао на одговоре на суштинска питања која се постављају пред васколико човечанство, о томе шта је, какав је и зашто је такав, откуда је човек и који је циљ његовог постојања. Псалмопојац и Цар Давид у свом 143. Псалму говори: „Господе, шта је човек да га се сећаш? Или Син Човечији да га посећујеш?“ Човек је икона Божија, а онакав је, какав му је однос према једином и савршеном човеку, Господу Исусу Христу. Човек је најпре несавршено биће, али му је дата могућност и обавеза да се усавршава кроз труд и напор, јер то је прихватање речи Божије. Ми познајемо два типа човека: старог и новог. Старог огреховљеног, без хришћанског живота и новог, који личи на Новог адама, одн. Господа Исуса Христа. Човек је највише свој ако је Божији. Ако није Божији, онда није ни свој. Непријатељи човека, га кроз грех одрођују од Бога. Он је једино славан Богу и Богом. Не вреди бити човек без Христа. Зато у Литургији Светог Василија Великог читамо стихове где се говори да се Бог није у потпуности одвратио од човека иако је овај својим огреховљеним животом, замаглио лик Божији у себи. Циљ нашег живота је образ и подобије Божије. Бог жели да човек сва своја својства, све своје дарове облагодати Богом. Онда ће бити остварен у својим назначењима. Прави човек који успешно остварује смисао и назначење свог живота је онај који је у свему у Господу, била је поука Владике Јована.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

протођакон Мирослав Василијевић