Активног учешћа у расправи после предавања узели су поред народа и свештеници цркве Св. Саве, отац Александар Мирковић и отац Иван Антонијевић. Народ који је присуствовао са знатижељом је питао и предлагао решавање конкретних животних проблема наше хришћанске социологије и тиме на најбољи начин испунио службу лаоса тј. народа Божијег, јер су сигурно сви који су слушали и учествовали у овом предавању постали својеврсни апостоли међу својим рођацима, комшијама, познаницима преносећи оно што су чули, ново научивши, а старо утврдивши.

Марко Арсенић, вероучитељ

ПРЕПОЗНАВАЊЕ ХРИСТА У БЛИЖЊЕМ

Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас на почетку Великог поста и времена преиспитивања себе и свога срца, јер је то једино што ће Бог од нас тражити када Други пут дође. „Господ је онај који испитује срца“ (Пс 25, 2) каже Псалмопевац Давид. Господ никоме не гледа у тањир, већ у срце. Неће нас питати ни колико смо постили, ни како, на уљу или на води, али то не значи да пост треба одбацити као нешто непотребно или застарело, већ користити то спасоносно средство до циља, а циљ је Вечни живот.

Међутим није довољно само постити, а себе не мењати или пак само на себи радити, а друге око нас не видети, јер смо сви браћа и сестре у Једноме Оцу и нико не може сам постојати за себе, јер је Христос рекао: „Где су два или три сабрана у име моје онде сам и Ја са њима!“ (Мт 18, 20) Ако други поред нас не постоји, онда не постојимо ни ми, без Ти нема ни Ја, зато Црква јесте место сабрања свих на једно место. Бог је створио човака за љубав, а не за егоизам. «Није добро да човек буде сам на земљи, хајдемо да створимо друга према њему.» (Пост 2, 18). Човек, дакле, има однос према другима тако да сваки човек припада заједници.»(1) На крају ни Бог није сам има Сина и Духа Светога и Бог је љубав, а потврда за то је што смо и ми сами створени, а нисмо морали да будемо. Зато и молитва Светог Јефрема Сирина коју читамо више пута на дан у току Великог поста и каже: „О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.» Неосудити брата, него му помоћи јесте оно што морамо истаћи у своме животу, а нарочито се тога сетити у време овога поста. У исламу се не рачуна ни један дан поста рамазана, ако се не чини зекат тј. милостиња. Нису то они браћо и сестре сами измислили с` обзиром да су млађи од нас око 622. године, већ су то преузели од хришћана који су у почетку имали заједничку касу из које даваху сиротињи, о томе нам сведочи и Свето Писмо које каже да је Јуда Искариотски био благајник међу Апостолима и да је крао новац из заједничке касе (Јн 12, 4-5) или пак да су у време проповеди Апостола Петра сви доносили своја добра код апостолских ногу и онда делили потребитима. (Дап 4, 34-35) Шта је тас који се прикупља на Литургији у старо време био него помоћ потребитима. Дакле, Црква се одувек бринула о сиромашнима и чинила дела милосрђа по речи Христовој да «сиромахе имамо увек са нама»! (Јн 12, 8)

Два питања ће нас Господ упитати када дође Други пут: «Где си био седмога дана и шта си учинио једноме од моје најмање браће!»

За прво имамо оправдање како каже Свети владика Николај само ако смо тешко болесни, па не можемо да устанемо из кревета или ако нам не дај Боже кућа гори, па онда да останемо и гасимо пожар! Не знам да ли је јутрос и једна кућа и један стан горео на Аеродрому али у процентима наспрам становнштва овог насеља није било у цркви ни 0,2% шта ће они рећи када Господ дође? Нисмо знали! Е, па не може, јер Црква није од јуче него је присутна 2000 година, тако да одговор нисмо знали Господ не признаје.

Друго питање јесте оно што нам је Господ заповедио у свом Јеванђељу читаном пре две недеље у недељу месопусну, а то је Јеванђеље о Његовом Другом доласку и тамо нам је све лепо речено за оне који имају уши да чују и очи да виде! Сада ћемо да појаснимо мало то за ову тему најзначајније Јеванђеље, а ви браћо и сестре овде окупљени као мало, али изабрано стадо треба да наставите своју литургијску службу, јер се Литургија не завршава речима: у миру изиђите, већ ви који сте окусили и видели радост Раја на данашњој и свим Литургијама којима присуствујете, као и ове истине које слушате на предавањима у току овога поста треба да разнесете по свим домовима у које улазите и будете и ви својеврсни апостоли речи Христове, јер то је служба лаоса тј. народа.

Христос се поистовећује у овој причи браћо и сестре са свима без разлике ко су, шта су и одакле су. И каже јасно: «Ако учинисте једноме од ове Моје најмање браће Мени учинисте!» (Мт 25, 45) Дакле, то је друго питање, шта смо учинили ближњима? Да ли смо гладнога нахранили, жеднога напојили, болеснога посетили, нагога обукли. Да ли смо чинили добра дела милосрђа? «Јер неће свако ко виче Господе, Господе ући у Царство Небеско, већ они који творе вољу Оца Мојега, каже Господ» (Мт 7, 21) Пред Богом су сви једнаки, а крај овога живота је свима исти, немојмо радити као онај неразумни богаташ који је скупљао летину своју у велике житнице, а Бог му је још исте ноћи душу узео, а оно што је спремио коме ће остати!? (Лк 12, 20) Зато сетимо се свих оних којима је помоћ потребна без обзира на веру, нацију, боју коже, јер је у свакоме човеку лик Божији, без обзира које он вере био, без обзира да ли признавао да Бог постоји, па чак и био богомрзац неминовно је да је и он дете Божије и да је Лик Христов у њему. Тако чинећи не знамо коме чинимо, јер је и Авраам примо Света Три Младића, а оно су била Три Лица Свете Тројице. (Пост 18, 2)

Богатство није грех, као што ни сиромаштво није грех. Богати постоје због сиромашних, као што и сиромашни постоје због богатих. Ако је неко богат па само гомила то своје богатство не делећи са потребитима и не помажући друге, онда је такво богатство грех. Свети Јован Златоусти каже: «Зар те не спопада језа, зар се не стидиш, човече, када напасником називаш онога ко те моли за хлеб? Па, ако се и понаша као напасник, то се може опростити, јер је глађу толико потиснут да му лице таква маска прекрива!»(2) Сетите се само оне приче о богатом младићу који је упитао Христа шта да чини да наследи живот вечни? А, Господ му одговара: «Заповести знаш, не укради, не чини прељубу, поштуј оца и мајку...» Младић одговара да је све то сачувао још од своје младости. (Мт 19,20)

То заиста јесте тако, јер је у људима уграђено то природно право у које можемо убројати Десет Божијих заповести које свако ко није природно право претворио у противприродно испуњава од рођења, а да тога није ни свестан. За то Апостол Павле каже: «Јер кад незнабошци не имајући закона сами од себе чине што је по закону, они закона не имајући сами су себи закон.» (Рим 2, 14) Међутим, људи по својој слободи могу да тај закон занемаре, као што га и занемарују те због тога свет и јесте овакав какав јесте. Животиње немајући ту слободу слепо следују природном закону, јер јагње никада неће постати вук, јер му је кротост у природи, каже Свети Јован Златоусти(3). Свако ко је рекли бисмо данашњим речником- нормалан, поштује оца и мајку, не лаже, не краде! То дакле није проблем. Ако то није зашто нам Јевађеље каже да је младић отишао тужан кући? Отишао је, јер је био врло богат! (Мт 19, 22), Богатство оптерећује, јер се за њега бојимо да га можемо изгубити, зато Христос вели Апостолима видећи да младић оде тужан и каже: «Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у Царство Божије!» (Мт 19, 24). Христос је затражио од богатог младића, да ако испуњава све природне заповести да оде и прода све своје и подели сиротињи и да крене за Њим. То Христос хоће од нас, ако хоћемо да будемо савршени, да се одрекнемо себе и материјалнога које нас оптерећује и бићемо савршени следбеници Христови. Али, богатства је тешко се одрећи. Богати мисле, дакле, да уживају у своме богатству, јер су немилосрдни људи уствари робови, а не слободни људи. Са друге стране нико се не рађа сиромашан по природи, већ га тако друштво чини у овом или оном облику кроз историју до данашњега дана.

Све што имамо је Божије, имамо ли децу, Божија су прво, Бог нам их је дао; имамо ли кућу и земљу, Бог нам је дао здравље да све то стекнемо. Шта би било да нам Бог узме било шта, да нам узме ваздух, не би смо живели. Према томе, ништа није наше, па ни глава ни тело све то Бог уређује и одржава, ако је пак тако, а јесте, зашто онда не би смо помагали онима који то немају и делили са другима, јер је све прво Божије, па наше. Када нама Бог даје онда смо и ми дужни давати другима.

Угледајмо се само на наше свете претке из лозе Немањића који су били богати, али су то своје богатство делили са сиротињом, градили цркве и манастире, зато и јесу данас велики да их славимо.

Ако је пак неко сиромашан, треба да проси у скрушености срца и да буде задовољан са милостињом, да благосиља, а ако кука и куне онда је такво сиромаштво грех. Ми који смо у позицији да дамо, а не да примамо милостиње никако не треба да обраћамо пажњу на лажне просјаке и оне који ће од наше милостиње уместо хлеба купити алкохола или дувана, јер смо ми одужили свој хришћански дуг пред Богом и пред људима, а они ће за своје недело видети. Уосталом и Апостол Павле каже: «Када имамо храну и одећу, будимо тиме задовољни!» (1 Тим 6, 8)

Често се може чути на мас-медијима како тобож православна црква не води рачуна о потребитима, како то боље раде римокатоличка или протестантска црква. Православној цркви није примаран став да постане Црвени крст, она помаже када може и колико може и то можемо да видимо на сваком кораку, међутим она акценат не ставља на харитативну делатност него на своје литургијско устројство где су и цар и роб исти. Црква приводи себи све људе по моделу «дођи и види», а не по моделу покрштавања азиланата да би им било боље у азилу како то раде Западне цркве данас. Господ свакоме помаже, јер ако «птице нити сеју, нити жању, па Бог их чува, како онда неће човека!» ( Мт 6, 26)

Кроз историју Црква је препознавала разне социјалне проблеме као на пример- робовласништво, али се није никада водила паролама револуције, нити је црква била једнака комунизму, што данас можемо често чути од неокомуниста да је Црква=комунизам. Црква никада није заговарала једнакост, јер је Бог, Бог различитости, а не једнакости, каже Свети владика Николај. Свети Апостола Павле каже да робови треба да прихвате то што јесу и да се моле Господу да их избави и изведе на слободу, јер је сваки роб слобдан у Христу. (1 Кор 7, 21-22) Дакле, није Апостол говорио робови побуните се против својих господара, већ им је говорио да их Бог и Црква одувек сматрају слободним, а да ће доћи време када ће се друштвене околности променити, те ће и они постати слободни. Црква мења људе, а не друштво у целини. Тако и данас, није довољно однети џак хлеба гладнима у Африци и тражити да после првог залогаја приме хришћанство, већ треба учинити све да они сами спознају и заволе хришћанство. Наша Црква је у ово време егзодуса са Истока помагала пролазеће из чисте љубави и бриге према браћи која нису наше вере, али који из нашег угла гледано такође носе Лик Христов у себи не тражећи од њих да за једну конзерву рибе промене веру.

Ми смо при овој нашој Цркви организовали, више пута прикупљање помоћи за потребите: дечији дом «Младост», за поплављена подручја, а сада имамо такође једну човекољубиву акцију са дељењем оброка гладима, управо по речи Христовој: «Бејах гладан и дадосте ми да једем!» (Мт 25, 35)

Ко је мој ближњи? Коме да помогнемо? То је питање које је један други младић поставио Христу? (Лк 10, 29) Ближњи су нам сви браћо и сестре по овоме горе реченом, ближњи су нам сви који су нам милост учинили или ми њима, па ма их никада и не видели својим очима. Ближњи су нам сви којима помажемо, на улици, у згради, у родбини, комшилуку. То је оно што треба да се сетимо овога поста и свакога поста и свакога дана. Ко није до сада нека почен од сада да се преиспитује да ли је и он некоме ближњи тј. шта је учинио за другог. То је пост то је м е т а н и ј а тј. промена ума, промена мишљења, то је прави пост.

Ближњи су нам и непријатељи наши по оној за нас људе најтежој Господњој заповести да волимо непријатеље своје. (Мт 5, 44) Када то успемо на себи да применимо превазишли смо ову људску правду која је увек релативна и задобили смо оно што Господ од нас тражи, а то је божанска љубав према свима, да волимо све људе и добре и лоше као што Бог воли сву своју децу и добру и лошу. «Истинско људско друштво налази се тамо где постоји љубав. Праведно друштво не гарантује љубав. Љубав може постојати чак и тамо где постоји друштвена неправда. Без љубави, међутим, чак и праведно друштво бива уништено.(4)

Свети Јован Златоусти каже: «Видео си некога у похлепи? Одврати га. Видео си некога да трпи неправду? Заштити га. Пријатељи смо да би смо једни другима помагали.»(5)

После свега овога поставља се једно питање, зашто је све то тако? Одговор је један. Зато што овај свет у злу лежи! Владар овога света је ђаво и док год је њему дат овај свет, а биће му дат док Христос поново не дође он ће увек мучити човека на разне начине, а један од начина је свакако друштвена и свака друга подвојеност међу људима око које би се људи гложили и мрзели.(6) Једино место где су сви сигурни од мржње и зависти и где су сви једнаки и где су сви барћа и сестре у Христу јесте Црква Божија коју ни «врата паклена неће надвладати» (Мт 16, 18)

Црква све проблеме сагледава литургијски и све кроз Литургију решава. Све ван обожења Цркве је узалудно, јер народна изрека каже: «Човек са собом носи скрштене беле руке и праведна дела своја». Ова изрека нас враћа на почетак свега што смо рекли, а то је да ће нас дела обожена кроз подвиг поста и освећена Телом и Крвљу Христовом спасити. Све што радимо ван Цркве је робовање: робовање- богатству, па и робовање- сиромаштву, јер поједини неће да се активирају у друштву, да раде било шта што би им побољшало стање, већ ленствујући у својој друштвеној муци просе, па и куну оне које им не удељују.

Најбољи пример једнакости и праведне и добре расподеле јесу манастири, где су сви монаси исти, без обзира да ли су дошли из богатих породица или са улице као сиромашни, сви имају исте завете, али су они пуни љубави према Богу и захваљујући својим заветима ослобођени су стега овога света.

Хришћанско човекољубље јесте састрадално човекољубље, али и човекољубље које на делу превазилази страдање и доводи и себе и потребите до радости васкрсења, јер васкрсава и онај који даје и онај који прима. У свету није баш тако, јер социјалне службе раде свој «посао» без срца испуњавајући законске оквире и папириологију дају или не дају помоћ испуњавајући силу закона, а не закон срца. Најбоље би било да се милосрди рад обједини на нивоу Цркве и на нивоу државе, али док до тога не дође хришћанска харитативна делатност ће се и даље звати «Човекољубље», а државна делатност «Социјална служба».

Постећи и у себе уносећи мање јаку храну наспрам свакодневне ми стално осећамо неку врсту глади. Тај осећај глади треба да надоместимо својом молитвом Богу, својим односом према ближњем, јер шта је човек неко једна вертикала и хоризонтала. Вертикала која спаја човека и Бога, Који није тамо негде горе и са Којим ми немамо никакав однос. Напротив, ми нашег Бога можемо видети (на иконама), са Њим разговарати (у молитви), Њега пипнути и осетити и примити у себе (кроз Свето Причешће). Шта је човек друго него хоризонтала, човек који као што на почетку рексомо зависи од другог човека, са њим дели и добро и зло. Ако у нашем животу фали хоризонтала или вертикала човек није крст, крст који нас уводи у радост Васкрсења и Вечнога живота. Јеванђеље каже: «Који воли Бога, да љуби и брата својега, ако ко рече: волим Бога, а мрзим брата својега, лаже!» (1 Јн 4, 20-21).

По овоме видимо да је хришћанска љубав конкретна, према Богу и према ближњем, ма ко он био и ма где он био. За хришћане свака је личност једна, јединствена и непоновљива. Хришћанска љубав и милосрђе не подразумева пијетеј према страдајућима и онима који се пате у овом животу, већ конкретну помоћ и саможртвовање и самоприношење зарад ближњег. Ми морамо прихватити свакога човека у свакој ситуацији, не можемо са њим имати само однос док стоји поред нас у Цркви, већ тај однос морамо произнети и напољу у конкретној ситуацији која се тиче нас и ближњега. Заједништво у духовним добрима подразумева и заједништво у материјалним (помоћ у сваком виду и на сваки начин упућена онима којима је потребна), само што ово друго, наравно, има много мањи значај.

Хришћанство се не обраћа само човековом уму, већ целом његовом бићу. Хришћанска љубав не ограничава се на прихватање хришћанских истина, већ обухвата њихово спровођење у дело и живот. Стерилна и бесплодна вера одређује се као демонска, «јер и ђаволи верују и дрхте!» (Јк 2, 19). Истинска вера се пројављује делима љубави према ближњима и потпуним обраћањем Богу(7). Зато можемо да закључимо да је «вера без дела мртва» (Јк 2, 17). Зато сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.

Хвала вам на пажњи!

Марко Арсенић, вероучитељ

(1) Никос А Мацукас «Свет, човек, заједница», Нови Сад 2007 стр. 305.
(2) Георгије и Мандзаридис „Социологија хришћанства“, Београд 2004, стр. 237
(3) Георгије и Мандзаридис „Социологија хришћанства“, Београд 2004, стр. 223
(4) Георгије и Мандзаридис „Социологија хришћанства“, Београд 2004, стр. 240
(5) Георгије И Мандзаридис „Социологија хришћанства“, Београд 2004, стр. 235
(6) Зоран Крстић, „Православље и модерност“, Београд 2012. стр 183.
(7) Георгије и Мандзаридис „Социологија хришћанства“, Београд 2004, стр. 269.