Отац Слободан Сенић се обратио вернима беседом:

„На самом смо крају Великог Васкршњег часног поста, већ завршавамо седмонедељни духовно-телесни подвиг. Борили смо се са својим телом и покушавали смо да му наметнемо посебан режим. Хтели смо да га обуздамо, да дух овладања њиме и да га руководи. Ко је шта добио, шта је постигао, да ли је победу или пораз пожњео? Сами проверимо, сагледајмо и одговоримо.

Дакле, наш рат се примакао крају и наша Црква нас позива на пажњу. Завирићемо сутра у запечаћени гроб и заједно са Црквом запевати, црквену песму која гласи: „Нека умукне свако тело људско, са страхом и трепетом да стане и ништа земаљско да не помишља.“

Страшна је и жалосна та слика, коју Црква наша сваке године понавља пред нама. Зато је потребно да се што боље у њу унесемо. Да се загледамо у крст Христов, оценимо страдања Христова и упоредимо их са нашим малим страдањима. Све нам ово говори о превеликој Божијој љубави показаној према нама.

Саучествујући у страдањима Христовим, већ данас видимо Крст Христов на коме ће он сутрадан бити разапет. Пред њим треба да умукне и да исчезне сваки и умиљат поглед Спаситеља нашег и љубав његова реба да распламсају огањ љубави у нашим срцима.

Примићемо свих ових предстојећих дана и богослужења да видимо и проучимо сва та дешавања и заједно са капетаном да узвикнемо: Заиста, овај Син Божији беше. Дођимо ових дан у светињу да паднемо, да се поклонимо и пољубимо ране, које је Христос ради наших грехова поднео.

Покајмо се за сва зла која смо до сада учинили и рецимо из дубине своје душе: Боже пре него нас греси наши не претекну на суду и не посраме нас пред судијом помилуј нас!“ (Извод из беседе).

Александар Јаћимовић, ђакон