Ових великих дана велике недеље пред Васкрсење Христово, служене су велике службе, певане су садржајне песме, читана су дугачка и поучна јеванђеља, којима су нам осликани велики догађаји наше Свете Цркве. Обновили смо у сећању и духу своме, историју страшних мука и мученичке смрти Сина Божије, извели смо из давне прошлости пред духовне очи наше, нечувене и крваве догађаје који су се ових дана пре много векова у граду Јерусалиму одиграла.Дужни смо ових дана, замишљено стати и удубити се у последње речи Христове, које гласе: „Сврши се!“ Извесно и неоспорно је, да је при овој речи Христос усмерио свој поглед на досадашњи живот свој и шта је видео: видео је дужност своју испуњену, правду Божију задовољену, ништа незаборављено.
Дакле, само је један подвиг од вечног значаја, само једна личност која вечно светли-света фигура Голготског страдања Христа, који је био и остао пријатељ деце и идеал омладини и утеха старих. Спаситељ наш, који је ненадмашан у страдањима, али и чудан у делима и неупоредив у животу. Током године ми православни хришћани празнујемо многе радосне и необичне догађаје из живота Хриса Спаситеља нашег. Али зашто само вест о његовом светлом васкрсењу буди у души нашој такву заносну радост? Очигледно, зао што душе наше, осећа да се Хистовим васкрсењем решава у позитивном смислу свакањена вечита судбина.
Већ данас као да све видљиво и невидљиво образује величанствени хор, који тајанствено пева о животу који побеђује. Придружимо се и ми певајући победничком хору,ликовању анђела и читаве природе.
Александар Јаћимовић, ђакон
