15 ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ДР САВЕ

Др Сава (у свету Светозар Вуковић), епископ шумадијски, родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Светог Саве у манастиру Раковици 1950, а Богословски факултет у Београду 1954. године. За суплента Богословије Светог Саве у Београду постављен је 1958. године. Школску 1957/58. годину провео је на постдипломским студијама на старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну (Швајцарска) радећи, у исто време, на докторској дисертацији "Типик архиепископа Никодима" код ментора професора др Лазара Марковића. На Богословском факултету у Београду докторирао је 15. маја 1961. године.

Патријарх српски Герман, замонашио га је у манастиру Ваведењу у Београду 3. новембра 1959, а 4. децембра исте године рукоположио у чин јерођакона. За викарног епископа моравичког изабран је 20. маја 1961. године. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна и произвео за протосинђела. у чин архимандрита произвео га је 24. јуна митрополит загребачки др Дамаскин (Грданички). За епископа моравичког хиротонисали су га, у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године, патријарх српски Герман, епископ бачки Никанор и епископ банатски Висарион.

Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године.

За епископа источноамеричког и канадског изабран је 1. јуна 1967. године и на овој катедри остао је до 13. септембра 1977. године. Свети архијерејски сабор изабрао га је за епископа шумадијског 21. маја 1977. године.

Као епископ шумадијски др Сава је представљао Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и Великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у Дијалогу са Римокатоличком црквом (1980-1991). Учествовао је у раду више међуцрквених организација и скупова.

По жељи Светог архијерејског сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источноамеричком и канадском (1977-1978), Жичком (1978), Банатском (1980-1985), Темишварском (1980-1996), Средњезападноамеричком (1986-1988), Западноамеричком (1986-1988) и Бачком (1988-1990).

У Шумадијској епархији епископ Сава је започео градњу више од стотину нових храмова. Преко педесет нових цркава је осветио и данас су у богослужбеној употреби. Као личну задужбину подигао је цркву св. великомученика Георгија у Вишевцу, родном селу Карађорђа Петровића. За време његовог управљања Шумадијском епархијом обновљено је више манастира, међу којима су Никоље рудничко ( XV век), Петковица у Страгарима ( XIII век), Павловац и Кастаљан на Космају ( XV век) и Брезовац на Венчацу ( XV век). Његовим залагање манастиру Каленићу враћен је репрезентативни конак који је држава национализовала после Другог светског рата. У овом манастиру основао је Епархијску ризницу и библиотеку. У Крагујевцу је подигао нови Епархијски центар.

Оснивач је више епархијских фондова за финансирање грађевинске делатности, стипендирање свештеничких кандидата, за бригу о пензионисаним свештеницима. Дом за децу "Свети Јован Крститељ" (Топола, Дивостин), амбуланте у селима Клока и Цветојевац, Добротворни фонд "Човекољубље", само су неке од установа које су се под надзором епископа Саве, бавиле харитативним радом. У Крагујевцу је 1997. године, на његову иницијативу, основано одељење Београдске богословије, које је 2000. проглашено самосталном Богословијом "Светог Јована Златоустог". У конаку манастира Јошанице ради већ пола деценије духовно-просветна установа, а у оквиру ње и летња школа црквеног појања "Корнелију у спомен".

За време архиепископске службе у Америци основао је четрнаест нових парохија и један манастир, а седиште Источноамеричке и канадске епархије пренео је из Кливленда у Еџворт.

Током шеснаестогодишњег администрирања Темишварском епархијом, која је увек заузимала врло високо место у црквеној организацији Срба северно од Саве и Дунава, и по томе што су на њеном челу биле угледан духовне старешине, епископ др Сава је основао више православних црквених општина (Дента, Рашица, Улбеч). Нарочито се старао о очувању и обнови чувених српских манастира Базјаш, Бездин, Златица, Кусић, Св. Ђурђе на Брзави. Поред тога што је рукоположио близу двадесет младих свештеника, обезбедио је богословско школовање и стипендирање за више од педест српских младића из румунског дела Баната.

Епископ др Сава почео је да се бави научним радом још као апсолвент теологије, и то из области Српске православне цркве, литургике, химнографије. У студијама посвећеним историји Српске цркве користио се грађом из Државног архива у Београду, Митрополијско-Патријаршијског архива у Сремским Карловцима, Патријаршије и Музеја Српске православне цркве у Београду, Српске православне цркве у САД (Либертивил), Руске митрополије у Њујорку, Архива Српске академије наука и уметности у Београду. Радове из историје и литургике објављивао је у нашим и страним часописима и листовима. Дело "Историја Српске православне цркве у Америци и Канади 1891-1941." (1994, на српском и енглеском), написао је на основу архивске грађе из домаћих и страних архива. Књига "Српски јерарси од деветог до двадесетог века" (1996), најпотпунији је извор података о нашим архијерејима, а допуњена је књигом "Гробна места српских архијереја" објављеном 1999. године. Издао је и "Писма патријарха Георгија Бранковића" са коментарима (1994).

Као епископ моравички био је покретач излажења часописа "Српска православна црква - њена прошлост и садашњост / Serbian Orthodox Church - Its Past and Present " на српском и енглеском језику, као и новина Српске патријаршије "Православље", чији је одговорни уредник био од првог до седмог броја, до одласка на нову дужност у САД. Глави уредник "Гласника, службеног листа Српске православне цркве" био је од јуна 1966. до јула 1967. године.

По доласку у Америку, 1. јануара 1968. године, покренуо је часопис Источноамеричке и канадске епархије "Стаза православља", који је касније постао званични лист Српске православне цркве у САД и Канади. Поводом 750 година самосталности Српске православне цркве (1219-1969) уредио је споменицу под насловом "Седам и по столећа Српске цркве", на српском и енглеском језику (Кливленд, Охајо). Две године касније уредио је "Календар Српске православне цркве у Америци и канади за 1971. годину".

По доласку у Шумадијску епархију, покренуо је епархијски лист "Каленић" (1978), који и данас излази шест пута годишње. У овом листу објавио је многобројне непотписан краће прилоге и преводе црквених песама и текстова са црквенословенског језика. под именом "Каленић" основао је и епархијску издавачку установу, која је за две деценије објавила преко 120 наслов, међу којима се налази дванаест Минеја, први пут штампаних код нас, затим "Симфонија Старог и Новог завета", као и репрезентативна монографија манастира Каленића, аутора Драгиње Симић Лазар. Увео је и праксу да се сваке године (од 1997) објављују потпуни епархијски шематизми.

Као администратор Епархија банатске и бачке обновио је некадашње часописе ових епархија: "Банатски весник" (1981) у Вршцу након педест година и "Беседа" (1989) у Новом Саду, после деветнаест година неизлажења.

По одлуци Светог архијерејског синода уредио је "Цркву, календар Српске патријаршије" за 1981, 1982. и период од 1996. до 2001. године. Био је главни уредник споменица Српске православне цркве посвећених патријарху Арсенију III Чарнојевићу и Великој сеоби 1690. године и спаљивању моштију Светог Саве. Као члан редакционог одбора и аутор прилога учествовао је у припреми и псању књиге "Сто најзнаменитијих Срба". Радио је на организовању научног скупа посвећеног животу и делу митрополита Михаила. Био је и главни и одговорни уредник Енциклопедије Српске православне цркве и Шематизма Српске патријаршије.

За дописног члана Српске академије наука и уметности епископ др Сава (Вуковић) је изабран 1997. године.

Матица српска га за члана сарадника бира 1991. године, а стални члан постаје 1995. године. Био је члан Лексикографско-библиографског одељења и Темишварског одбора. Такође је био и уредник за област црквене историје у Српском биографском речнику, капиталном научноистраживачком пројекту Матице. поред тога што је учествовао у формирању азбучника, допуни литературе новим изворима, редиговању припремљених одредница, сам је написао око девет стотина биографија. Помогао је више пројеката Темишварског одбора. Одричући се ауторских и уредничких хонорара, уписао се у ред Матичиних добротвора.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању 2001. године одликовао је епископа др Саву орденом Светог Саве I степена поводом четрдесетогодишњице архијерејске службе, у знак признања за четрдесетогодишње самопрегорно и успешно архијерејско служење Светосавској цркви својој, као и за научни рад у духу православља којем је даноноћно посвећивао све Богом дате му таленте.