У беседи упућеној окупљеним верницима протонамесник Слободан Сенић је говорио о телесном и духовном мртвилу, нераду надовезујући се на тему прочитаног светог јеванђеља о пет мудрих и пет неразумних девојака:

„Христове речи, наука Његова упућена нама духовно гладнима и жеднима из данашњег прочитаног светог јеванђеља, неисцрпног духовног резервоара, подстиче нас да се замислимо, да размишљамо и да се разговарамо о нераду, дремању оних неразумних девојака, тј. раду и бдењу оних мудрих девојака. Велику културну вредност и моралну вредност рада, људи су упознали тек, доласком Сина Божијег на земљу. Он их је својим примером научио да се права господственост састоји у раду. Већ је први човек Адам у рају морао да чува врт и одржава, јер човеку ништа није неподношљивије од потпуног мировања. Када се ништа не ради, тада се јављају црне мисли и очајање. И зато је и Син Божији радио и тако је предњачио својим примером. Он је био радник, па су се на Њега угледали и Његови апостоли који су исто тако радили. Тако се свети апостол Павле хвали да се за све време своје мисионарске делатности издржава својим рукама. Од њега потичу познате значајне речи: „Земаљски живот за мене значи плодан рад“ и зато је с пуним правом могао и да постави познати захтев: „Ко неће да ради да и не једе!“ Тај исти апостол поручује Тимотеју: да је дужан сваки Божији човек да буде приправљен спреман на свако добро дело тј. да донесе свој род и да тај род остане као вечна вредност.

Поставља нам се питање: имали међу нама оних који временом, животом дарованим од Бога, који је једина истинска људска својина, потпуно владају и непрестано раде да се сједине са Извором живота и среће. Данас се напротив, на изгубљено време у нераду гледа са великом равнодушношћу. Један енглески филозоф каже: нерад је једна врста постепеног самоубиства, јер нерад увек разара човеково биће и разум.

Рад је дакле за нашу цркву важио и важиће као један животни принцип. Свето писмо каже да је „човек рођен за рад као што је птица рођена да лети“. Рад је дакле, за правог човека не само обавеза и потреба, него и задовољство; његова вредност се мери према ономе што је за живота свога урадио или није урадио. Човек нити је оно што мисли да је, нити оно што хоће да буде, већ једино оно што својим радом потврђује. Укратко: човек је чедо својих дела“.

Између осталог на крају беседе пожелео је окупљеним верницима Богом благословен велики празник, дан посвећен светом деспоту Стефану Високом, коме је и храм посвећен, у коме су се сви молитвено сабрали небили се духовно нахранили и напојили речју Божијом и животворним телом и крвљу Христовом. Користећи на самом крају речи песме тј. тропара и кондака посвећених светом деспоту Стефану, који је такође итекако радио украшавајући отаџбину многим црквама, а следујући у делима царске родитеље своје: Премудри Стефане, који си остао у вери наших светих отаца, у тој вери непрестај ни нас да укрепљујеш молитвама Твојим, пред престолом Бога Вишњега. (Текст беседе приредио протонамесник Слободан Сенић).

По обављеном резању славског колача и свршетка Свете Литургије, уследила је трпеза љубави коју су припремили овогодишњи колачари – запослени у болници, која носи име Светог Деспота Стефана, уз помоћ верног народа.

Александар Јаћимовић, ђакон