Првохришћанска је вера, од Бога нам дата и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божијих угодника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Прослављање славе је, израз наше благодарности Богу за сва добра којима нас је обдарио и молитва Њему и Пресветој Богородици - да нас сачува од зла и да нас упути на прави пут у животу. На дан славе, 28. августа, звона Светоуспењског храма су огласила сабрање верног народа око Крви и Тела Господњег у Евхаристији. Свечану Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, уз саслужење свештенства града Крагујевца.

У својој празничној беседи Преосвећени Владика Јован  је рекао: Сабрали смо се браћо и сестре, на Светој Литургији, у овом светом дому Мајке Божије, у Саборном храму у Крагујевцу, који је посвећен данашњем празнику и који је у исто време Саборни храм, свих храмова наше Епархије. Данас, празнујемо Успеније Пресвете Богородице. И како кажу Свети оци: смрт је наишла на њу као лаки сан; и зато ми овај празник зовемо Успеније, тј. Уснућем Мајке Божије. Данас је празник када се испунила Спаситељева реч: Да ће смрт у овоме свету за људе постати као сан. Дакле, највећи непријатељ рода људског јесте смрт, а та смрт кроз Васкрсење Христово и Успеније Мајке Божије, уствари је само сан. И нема веће радости за род људски него то, што је смрт постала сан. И зато се хришћани не мире лако са смрћу. Када хришћанин верује у Васкрсење Христово и верује у своје васкрсење и има веру и живи том вером, онда му и смрт бива лакша. Оно што је било најстрашније за род људски, сада више није страшно. Како то да објаснимо? Речима не можемо, али можемо вером. И када уз веру придодамо хришћански живот и молитву и уз молитву придодамо честит, поштен и хришћански живот, онда ће нам све бити јасније, јер оно што умом човек не може да схвати, вера му помаже да дође до таквих сазнања. Пресвета Богомајка уснула је на данашњи дан, узнешена је на небо, васкрсао је њено тело Господ Христос, да живи заједно са Господом Исусом Христом. Она, Богомајка, која родила Господа нашег, како је смрт могла да се дотакне ње? Није могла никако. Јер она је родила победитеља смрти, и данашњи празник је у исто време други васкрс, данас је Васкрсли Господ узнео своју Пресвету Богомајку у Царство Небеско и сачувао је од смрти. Тако ће Господ, када дође да суди живима и мртвима, и оне који верују у Њега и они који су умрли са вером у васкрсење и њих и нас узнети на небо и бићемо сачувани од смрти.

Пресвета Богомајка је изабрана, а и сама је пристала да роди Сина Божијег. Када је архангел Гаврило дошао у Назарет и рекао јој да ће родити Сина Божијег, Она се није успротивила, него је рекла: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој. Ево слушкиње Господње, пазите, какво је то смирење. Ко се не би данас погордио од нас, да нам неко каже да ћеш бити то и то. Али онај који има вере, има и смирења, онај који има смирења, њега Бог награђује. Данас је лако доћи на положај, данас је лако заузети „столицу“, све је лако, али се поставља питање: ако си већ стављен на положај, да ли одговараш својим животом. Сви ми браћо и сестре, који смо крштени, призвани смо у Цркви где имамо своје место и удео, а питање је да ли оправдавамо то своје место. Да ли мајка оправдава своје материнство, да ли отац испуњава дужност родитељску, то је питање које треба стално да постављамо, а не да само мислимо што нисам ја на месту другог...

Мајка Божија је позајмила нашу природу Сину своме и Богу нашем, није се погордила, напротив, она је још више желела да живи животом у Богу и животом по Богу. Она је изабрана да роди Сина Божијег, зато је она велика личност у историји нашег спасења. Да Она није пристала да роди Сина Божијег, наша агонија би и даље трајала и не би још увек дошао Син Божији, не би се Оваплотио, и не би били спашени. Човек треба да верује да буде спашен. Кад у човеку нестане вере према Богу, онда му нестане поверења према другоме, када нестане љубави према Богу, онда нестаје љубави према другоме. Зато човек почиње да мрзи другог човека, зато што његова љубав није оплемењена љубављу Божијом, него својом личном љубављу, својом личном коришћу и зато човек само воли онога који њему одговара. Зато треба да се уздамо само у Мајку Божију, уз молитву: Пресвета Богородице спаси нас!

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Радост празника употпуњена је приступањем великог броја верног народа Светој Чаши. После свечане литије око Саборног храма коју је предводио Преосвећени Владика са свештенством и верним народом, пререзан је славски колач и освећено жито. Празнично славље је настављено послужењем за верни народ  и свечаним славским ручком.

У  17 часова одслужен је акатист Пресветој Богородици, а у 18 часова, организовано је Великогоспојинско вече, уз присуство Преосвећеног Владике Јована, председника скупштине града Крагујевца, народним посланицима. Академију је отворио протонамесник Срећко Зечевић, беседом о Пресветој Богородици, који је између осталог рекао: Основна истина хришћанске, христолике Цркве Божије јесте да наш Бог у кога ми верујемо није самац, већ Бог који је Тројица, један Бог по суштини, Тројичан по лицима: Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети. ТројичниБог ствара човека по икони својој, а икона Божија у човеку јесте личност човекова. Бити личност значи бити у заједници са другим, са другом личношћу. А та заједница је слободна, љубавна, да ја слободно волим другу личност, без икакве присиле. У другом је моје спасење, нисам ја центар света него други, мој ближњи, нисам ја мерило свега него други. Који други? Наш Спаситељ и наш ближњи. Наша вера у Бога не сме да буде егоистична, себична, не може неко сам да исповеда веру, зато ми на Литургији сви заједно исповедамо веру, изговарајући Символ вере. Таквом вером и таквим животом је живела и Пресвета Богомајка, она је живела за другог, да није било ње тај Други не би дошао на земљу и не би нам донео спасење од греха, смрти, ђавола. Она је живела за свог ближњег, молила је Бога за ближњег а не само за себе.

Славље је настављено сплетом песама и игара Шумадије - ЦНТК Абрашевић. Драмско дело Повратак у Лелић – произносили су драмски уметници Илија Степановић и аутор овог дела Владимир Ђорђевић. У програму је учествовао и музички састав „Ступови“, под вођством виртуоза на фрули – Милинка Ивановића – Црног. Дело Јована Дучића – Царски сонети, произносила је драмска уметница Лидија Цветић.

Срећко Зечевић, протонамесник