После молебана ученици су имали пригодно послужење,а млађи ђаци су се неко време и поиграли у порти храма, тако да се кроз дечију грају ширила радост благослова који су, управо, добили.

Слично је било и у осталим храмовима беличког намесништва. Радост се ширила јер су испуњаване речи Спаситеља:“ Пустите дечицу да долазе к мени, не браните им, јер таквима припада царство Божије“.

Наши ученици у потпуности разумеју да је школа изникла, између осталог, и из просветитељске делатности Цркве, те да њихово образовање и васпитање има своју пуноћу тек у споју вере и знања, то јест да вера и наука нису ни у каквом нескладу и да Црква даје школству пун смисао тек када се школа врати Цркви, јер није ли испразно проучавати свет без онога ко га је створио, зар није наиван покушај да разумемо творевину, а да при том ништа не знамо о Творцу.

Наша је обавеза да пренесемо истину, а она се може, за ову прилику, испричати и овако: “Приступише к Исусу ученици говорећи: Ко је дакле највећи у царству небеском? И дозва Исус дете, и постави га међу њих, и рече им: Заиста вам кажем, ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у царству небеском. И који прими такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једног од ових малих који верују мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врату његовом, и да потоне у дубину морску. Гледајте да не презрете једног од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мог небеског.“

Вероучитељ Предраг Димитријевић