Бокан је овом приликом рекао да не постоји бољи тренутак од овог да се у оваквим приликама окупимо и говоримо о теми која је најкориснија, јер смо сведоци необичне појаве да људи који себе називају верницима отворено и распојасано вређају свештена лица говорећи произвољно из без икаквог упоришта у реалности о нестанку благодати у Цркви и како се у нашим манастирима исповеда јерес и иде ка римокатоличкој варијанти екуменизма. По његовим речима та појава је неупоредиво гора од времена титоизма када су се људи делили на верујуће и оне који у цркву не иду, јер доводи до слабљења вере и та ситуација једноставно мора да престане. Драгослав је даље говорио о Цркви као Христовом Телу и Светој Тајни, о њеном недељивости и неразрушивом јединству, протестантском духу православног расколништва, благодати и харизми Светог Духа (који су непорециви и неповредиви ма каквим људским несавршеностима и евентуалним личним гресима свештенослужитеља)..., те о величанственом примеру Валентина Павловича Свенцицког (упокојио се 1930) - писца "Грађана Неба" и некадашњег исповедника главне команде белогардејске Јужне (Добровољачке) Армије - који се пред саму смрт покајао због расколничког понашања и са самртне постеље из сибирског изгнанства затражио опроштај због "нарушавања јединства Цркве" од митрополита Сергеја Скровородског (тадашњег помоћника чувара престола руског патријарха), кога је две године пре тога оштро осудио због "недопустивог попуштања совјетском режиму". И тако добио тражени братски опроштај из Москве, уз чуђење и неразумевање својих верних поштовалаца и пратилаца (критички оријентисаних према "црквеним властима")...

Ђакон Ненад Илић је говорио о историји Цркве и њеном односу са државом, о значају и смислу саборности, креативном и интерактивним приступу свештенства према сопственој проповедничкој мисији, о односу српског народа према укупном смислу живота и изабраном систему вредности, о утицају дословно сваког парохијана на укупно стање у Цркви и о разлозима кобне дезоријентације наше националне заједнице...

Било је изузетно лепо, корисно и занимљиво слушати и разговарати са предавачима уз осећај да се о најважнијим стварима може говорити једнако тачно и примерено, независно од, често, сасвим различитог приступа теми обојице.