Дајући благослов да се приступи изради књиге о Владици Валеријану, Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски од 2002. године до данас, постарао се да се обезбеде и захтевни организациони услови да се прикупи и припреми богат текстуални и ликовни материјал за ову монографску пубикацију која по опреми и формату има репрезентативни карактер. И многе топле речи, које је у уводном слову написао о првом Епископу шумадијском (као и о његовом наследнику – Владици Сави Вуковићу) данашњи архијереј Цркве Божије у Шумадији, илуструју да се град не може сакрити кад на гори стоји (Мт 5, 14). „Није лако поменути све оно што смо током нашег архипастирског служења у Шумадијској епархији желели само да одржимо на висинама које су достигнуте од 1947. до 2002. године, у време столовања блаженопочившег Владике Валеријана и блаженопочившег Владике Саве. Дакле, пре свега смо се старали да њихова дела не буду светиљка која се меће под суд, него на свећњак, те светли свима који су у кући, „тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Мт 5, 15-16). Ако је ова јеванђелска светиљка још на свећњаку, можда смо исупунили оно што они нису завршили. Благодаримо Богу што смо као претходнике на трону Шумадијске епархије имали такве мисионаре спасоносне Христове науке и тако умне људе као што су били Владика Валеријан и Владика Сава. Људски је запитати се колико смо добар наследник и често говорити – то није лако.“

Епископ Господин Јован може и непосредно да сведочи, јер га је више година сусретао, да су у личности Владике Валеријана „поистовећени вера и живот, јер је био јеванђелски човек који је даноноћно бдио над Богом му повереном Епархијом, приводећи народ Богу и Цркви у она назахвална времена за Цркву и њене пастире. Јеванђеље је доживљавао и проповедао као Радосну вест. И тако је, као и апостол Павле, на крају земног живота могао рећи да је у њему живео само Христос (Гал 2, 20), јер је био христољубив, трудољубив и човекољубив. Трудио се да живи пред Богом и у Богу, као да му је сваки дан судњи, односно свака реч последња, да би у сваком тренутку могао изаћи пред лице Господње. Зато ни у једној области архипастирског рада Владике Валеријана није било ничега сувишног.“ У предговору Добро дрво добре плодове рађа – архипастирско служење Владике Валеријана у Шумадијској епархији, данашњи Владика шумадијски још истиче незаборавне заслуге Валеријана Стефановића као викарног Епископа будимљанског током Другог светског рата за спашавање и збрињавање пострадалог народа и свештенства, па мудро оживљавање црквеног живота у Шумадији током послератне атеистичке пропаганде. Веома похвално пише и о плодотворности његових беседа, као и о самопрегорном делању не би ли оживели манастири у Шумадијској епархији, то јест о томе колико је бринуо да се створе услови за оживљавање монаштва.

Протојереј ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, рецензент књиге о Владици Валеријану, у тексту Трајно сећање у Шумадијској епархији на првог архијереја – Владику Валеријана Стефановића, након констатације да је Шумадијска епархија основана у тешким послератним временима и приликама, када су наша Црква и народ били прогоњени од безбожних власти, наглашава да је њен први архијереј својим неуморним деловањем „поставио здраве темеље младој Епархији, служећи, проповедајући и подстичући градњу нових парохијских домова, сала и звоника. За градњу нових храмова није могао да добије потребне дозволе од надлежних власти.“ Прота Драган Протић верује да радови објављени у монографији потпуно осветљавају лик и архијерејски рад Владике Валеријана, „што он и заслужује јер спада међу наше најеминентније Архијереје у двадесетом веку“.

Део књиге о Владици Валеријану посвећен је општим приликама у Српској православној Цркви у време док је Валеријан Стефановић био викарни Епископ будимљански (1940-1947) и страдању Цркве, свештенства и верника у Шумадији током и у првим годинама после Другог светског рата. Дата је краћа општа историја црквеног живота централне Србије кроз векова, као и сведочанство о Крагујевцу као центру мисије Народне хришћанске заједнице. Реч је о већ објављиваним радовима Епископа Саве Вуковића, Епископа Хризостома Војиновића, професора Радослава Грујића, проте Душана Кашића, протојереја ставрофора Драгослава Степковића, Радмиле Радић и других. У овом делу књиге налазе се и архивска сведочанства о страдању Цркве која су прикупили Вељко Ђурић Мишина, Радмила Радић и Момчило Митровић.

Протојереј ставрофор проф. др Предраг Пузовић, наменски за ову књигу, написао је, богатим архивским материјалом документован, обиман оригинални научни рад о деловању викарног Епископа будимљанског Валеријана у Патријаршији СПЦ од 1940. до 1947. године. Издвајамо, као значајан детаљ, да је професор Пузовић потпуно разјаснио улогу потоњег првог Епископа шумадијског у настајању и публиковању у јавности Меморандума о страдању српског народа у усташкој Хрватској. Интересантан је и чланак свештеника Саше Антонијевића о неоствареној могућности да 1945. године Владика Валеријан постане Епископ чешки, у складу са предратном јурисдикцијом.

Средишњи део споменице-монографије о Владици Валеријану, првом архијереју Шумадијске епархије, чини хроника његовог рада у њој, од основања (1947) до Владичине смрти (23. октобра 1976). Сачинили су је протојереј ставрофор Драгослав Степковић, свештеник који је, као парох у селу Саранову и у Крагујевцу, готово деценију и по био сатрудник свога Епископа у обнављању и унапређењу црквеног живота у Шумадији. Поред драгоцених доказа о томе како је готово било немогуће обновити оронулу, а камоли подићи нову цркву, прота Степковић подробно извештава о подигнутим парохијским домовима, црквеним салама и звоницима, што је у то време значајно унапређивало црквену мисију. Пажњу заслужују и одломци из беседа Владике Валеријана приликом канонских посета парохијама или када је освећивао новоподигнуте црквене објекте. У проповеди након освећења (на Светог архангела Гаврила 1961. године) манастира Тресија на Космају, који је преко два столећа био угашен, Владика Валеријан је рекао: „У славу Божју и у част св. Арханг. Гаврила и осталих св. анђела небеских, подигнута је ова св. обитељ, да монаси наши постом и молитвом, трудом и бдењем спасавају душе своје, стичу милост Божју, стичу места у многим обитељима Царства Божјег. Са Божјим благословом, и по Његовој великој милости, вашим прилозима, вашим давањима и вашом помоћу, а великим трудом, старањем и залагањем игумана Епифанија и његовог братства, ево и ова света обитељ је заблистала и оживела, прострујала је кроз њу поново благодат Божија. Нека је слава Богу на његовој великој милости, доброти и многим доброчинствима којим нас је даровао и дарује... Више од двеста година није се овде служила служба Божја, нити приносила бескрвна жртва Богу Свемогућем. Тек пре неколико година пропојала је ова света обитељ и ево данас њен свети храм је освећен. Нека је слава Богу! Нека је слава анђелима Божијим! Господ нека чува ову свету обитељ. Господ нека чува све вас који долазите овде да се Богу молите и утехе душама својим нађете. У радости Бога славили, у радости живот свој проводили. Свети Архангел Гаврило и остали анђели небески нека вас штите, чувају и бране. Нека обиље Божјег благослова буде са свима вама.“

Свештеник Саша Антонијевић, парох у Баточини, већ афирмисисани историчар СПЦ, свој преглед архипастирског рада првог Епископа шумадијског, почиње констатацијом да „Владика Валеријан у својој епархији није запамћен као епископ познат по чежњи за овоземаљским благом и разметљивошћу, већ као штедљив и скроман, увек спреман да помогне. Када би му у посету долазио неки свештеник, прво би га питао за породицу, а потом да ли је за зиму припремио зимницу и дрва. Младим свештеницима, како би им помогао финансијски када им је помоћ најпотребнија, знао је да додели на опслуживање још једну парохију.“ Антонијевићева хроника, писана на основу аутентичних извора, садржи и оцене односа Владике Валеријана са државним властима, односно његовог става према важним црквеним питањима: „Може се претпоставити да је владика Валеријан своје односе према властима градио, без обзира на притиске, онако како је проценио да је то одговарало Цркви. Када је 1963. године Свети архијерејски сабор донео одлуке о променама у Српској Цркви на Западу и када су уместо бившег епископа Дионисија бирана тројица нових епископа, владика Валеријан је подржао такве одлуке. У сукобу који је настао са јерархијом из Македоније око питања аутокефалије, владика Валеријан је био за умерено решење. Залагао се да Македонцима не треба дати аутокефалност, али да не треба за собом затворити сва врата.“

Поред синтезе архипастирског рада Владике Валеријана у Шумадији, коју дају Степковић и Антонијевић, поглавље о којем говоримо садржи документарни материјал од нарочитог значаја за црквену историју. Издвојене су прве одлуке које доноси у новосонованој епархији, али и више представки државним властима или тада свемоћној верској комисији о ометању црквеног живота. Из једне представке сазнајемо да су неки мештани села Брезовца код Аранђеловца 1952. године кажњени затвором зато што су сакупљали добровољни прилог да би сахранили свог осиромашелог свештеника.

Није без значаја што се у књизи доноси и комплетан списак свештеника које је рукоположио Владика Велријан у Шумадијској епархији, односно подаци о монашењима која су обављена у обновљеним манастирима. И из сувопарног списка о монашењима види се колико је овај архијереј бринуо о томе да манастири буду испуњени монасима и монахињама, самим тим и пример молитвеног живота у Епархији.

Као изузетно вредне документе издвајамо објављене извештаје о стању у Шумадијској епархији, које је Владика Валеријан писао за редовна годишња заседања Светог архијерејског сабора СПЦ. Добијена су из Архива Светог архијерејског синода и до сада нису били познати стручној јавности.

Место у књизи нашли су и извештаји о посетама иностраних црквених делегација Шумадијској епархији у време када је њом управљао Епископ Валеријан, као и занимљива преписка коју су водили први шумадијски Епископ и његов наследник, Епископ Сава Вуковић (као викарни моравички и источноамерички и канадски). Препознаје се да су односи старијег и млађег архијереја тополи и средачни, па је разумљиво да је Владика Сава често говорио и писао (у нашем листу) да је Владика Валеријан поставио здраве темеље младој Епархији.

И смрт и сахрана Епископа Валеријана детаљно су описани, уз доношење доста фактографског материјала. Ту су и посмртна слова браће архијереја који су били свесни шта за Цркву, свештенство и верни народ значи губитак тако угледног, поштованог и уважаваног Владике. Забележене су и речи Његовог преосвештенства Господина Јована, садашњег Епископа шумадијског на парастосу у Саборној цркви у Крагујевцу 23. октобра 2009. године: „Радовао се Владика Валеријан и најмањем помаку Цркве Божије у времену у којем је живео. Али је и туговао што време није знало да разуме, односно да схвати Цркву и Епископа Валеријана... Само Бог зна колико је Владика Валеријан вратио душа са кривога на прави пут Божији. Само Бог зна колико је исповести свога свештенства, монаштва и народа сложио у себе и молио се за њих. А тако је дивно говорио и беседио да само неког окамењеног срца те животом потврђене речи нису могле да се дотакну.“

Из рубрике сећања на Владику Валеријана издвајамо један догађај који се збио у манастиру Благовештењу: „Живо се сећамо једног догађаја који осликава личност Владике Валеријана. У манастиру је тада била искушеница Десанка, професорка и дипломирани теолог, са којом је Владика заједно студирао. После Литургије, коју је Владика одслужио, њих двоје уђу у живу расправу о богослужењу и, том приликом, дође до мало жустрије расправе. На крају, Владика се наљути и мало гласнијим тоном одговори Десанки. После извесног времена, у присуству игуманије Михаиле, Владика, са великом метанијом, затражи опроштај од Десанке. На питање игуманије Михаиле – зашто је тако поступио, Владика је одговорио: 'Када сам био професор, догодило ми се да сам се разгневио на једног ученика и изгрдио га. Касније сам отишао у моју келију, и после молитве чуо сам глас који ми говори: Василије, Василије, сунце да ти не зађе у гњеву твом! Од тада се трудим да тако и буде.'“

За књигу Валеријан Стефановић, викарни Епископ будимљански и први Владика шумадијски приређено је више од двадесет његових беседа које је писао и које су сачуване. Обухваћен је период од рата, када је као викар проповедао по београдским црквама до оних које је изговарао у шумадијским храмовима пред крај свог овоземаљског живота. Можда неколико реченица из проповеди у Саборној цркви у Београду на Божић 1943. године, делимично могу да илуструју смисао његовог архипастирског рада: „Браћо моја и сестре, човек није сам. Ми нисмо остављени сами себи. Ситуација је заиста страшна, али ипак не очајавајмо, јер човекољубиви Спаситељ је ту близу и чека да га позовемо, чека да бар и у најмањем прихватимо од онога што је Он учинио за нас; да бар и у најмањем остваримо Његову науку, чека да се испуни жарка жеља да се у нашим душама ваистину Христос роди. Он је истински живот, Он је вечна истина, Он је прави пут којим ћемо бити одведени у мирно пристаниште.“

Већ је истакнуто да се Преосвећени Владика шумадијски Господин Јован врло приљежно старао да књига о Владици Валеријану угледа светлост дана у спомен четрдесетогодишњице његовог упокојења. Међутим, њена репрезентативност, у сваком погледу, пре свега је заслуга њеног уредника, протојереја ставрофора Саве Арсенијевића. Да је све радио са искреном љубављу, али и са истрајношћу и упорношћу, која и дугогодишње сараднике задивљује, види се из речи које је написао у поговору насловљеном Књига о Владици Валеријану – дар ученика учитељу, у којем, између осталог каже: „Владика Валеријан је определио животне путеве више од сто рукоположених свештеника, од који су 54 још живи, и преко деведесет монаха и монахиња уводећи их у подвижнички манастирски живот. У њихово име, можда и нескромно али искрено, изговарам да сви ми и данас волимо нашег Владику и молитвено га се сећамо. Надам се да ће се то из ове књиге видети. И верујем да нам наш добри Владика неће замерити што му овај скромни дар приносимо без његовог допуштења. Препознаће да су наше намере искрене, као што се за живота увек клонио дволичних људи, јер Господ рече: Тешко вама када вам стану људи ласкати (Лука 6, 26).“

Формат приказа ове књиге не омогућава да се датљније говори о њеним ликовним вредностима – довољно је нагласити да заиста има изглед публикација какве су објављиване о најзначајнијим светињама или личностима које су утемељиле наш идентитет. Врло су ретке књиге у којима се може пронаћи две стотине педесет фотографија или факсимила докумената који, често, речитије него наративни описи, сведоче о животу у Србији у послератном периоду, о животу који су даривали Црква Божија у Шумадији и њен пастироначелник – Владика Валеријан. И за овај сегмент најзаслужнији је урденик – прота Саво Арсенијевић, као и Дејан Манделц који се старао о ликовном изгледу књиге Валеријан Стефановић, викарни Епископ будимљански и први Владика шумадијски.

Додајмо да је књига употпуњена ДВД прилогом, на којем се налазе аудио снимци две Литургије, које је Епископ шумадијски Валеријан служио 1974. године у Саборној крагујевачкој цркви. Презентовани су и делови Владичиних беседа. Аудио запис прате, односно „покривају“ фотографије из његовог живота, њих преко три стотине. Овај део књиге о првом Епископу шумадијском, који је аутентично допуњује у другој медијској форми, приредио је, уз професионалну посвећеност и применом савремених технолошких достигнућа Бојан Пауновић.

Р. К.