Повеља којом монахиња Јевгенија (кнегиња Милица, удовица кнеза Лазара) са синовима кнезом Стефаном и Вуком и српском властелом руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори прилаже низ места у Србији, односно у којој се потврђују ранији дарови овом манастиру кнеза Лазара, објављивана је од друге половине XIX века, па је од тада и коментарисана у науци. Њено свакако најбоље издање јесте оно које је објавио и коментарисао Александар Младеновић у књизи Повеље и писма деспота Стефан. Текст, коментари, снимци, Београд 2007, 293-308. Многобројне стручне импликације ове значајне повеље овом приликом ћемо заобићи, већ ћемо се кратко задржати на основним чињеницама о њеном настанку и опширније, на делу у којем се каже да: „Војвода Никола и његова супруга Видослава, наша рођака, приложили су Цркву Светог Николе у Сребрници. И Сребрница са свим селима и метосима, и међама и правима тих села и те Цркве.“ Већина истраживача цркву Светог Николе идентификује са средњовековном црквом у Рамаћи, и то од 1956. године када је откривен живопис (Д. Михаиловић, Црква у Рамаћи – нови споменик сликарства Моравске школе /прелиминарни извештај/, Саопштења I, Београд 1956).

Даровна повеља Светом Пантелејмону сачувана је у два примерка, први (Ново Брдо, 8. јуна 1395), други (Ново Брдо, 8. јуна 1400), што није од значаја за нашу тему, јер је, према стручњацима, њено прво датовање релевантно. Чини нам се важним да истакнемо да према овој правној исправи руски светогорски манастир метохе стиче на врло широком подручју тадашње српске државе: у околини Пећи, Призрена, Приштине, Новог Брда, Косовске Митровице, Лесковца, Прокупља, Крушевца и Сталаћа, Јагодине, Трстеника и у околини Рудника, односно поклања му се „Сребрница са свим селима и метосима“.

Имајући у виду да је старија историографија поистовећивала босанску и рудничку Сребрницу, наглашавамо да је наш заслужни историчар Михаило Динић у расправи (За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II део, Београд 1962) показао да војводу Николу и Сребрницу из наше повеље треба поистветити са Николом Зојићем (високим властелином рудничког краја из доба Лазаревића) и важним српским рударским насељем у долини истоимене речице у Страгарима (крај XIV и прва половина XV века) у којем је око 1425. године деспот Стефан одржао сабор на којем је за свог наследника одредио Ђурђа Бранковића: „У близини Рудника лежала је Сребрница. Данас има само речица која се са Рудника слива у Јасеницу. Сребрница нам се по изворима не показује као рударско насеље, мада се уз обалу речице налазе тросковишта и рушевине Кулине (града). О њој се први пут говори у повељи кнегиње Милице и синова од 1395. године којом се потврђују поседи светогорског манастира св. Пантелејмона (... ) Недавно је утврђено да је поменута црква идентична са црквом у селу Рамаћи са живописом моравске школе. Овај војвода Никола је познати Никола Зојић који се после неуспеле буне склонио у Острвицу. И Сребрница је несумњиво ова рудничка. По тексту повеље излазило би да се под Сребрницом подразумевало читаво подручје око речице Сребрнице, ако смисао није да Сребрница и остала села припадају цркви.“ Динићеву аргументацију да је у овој Сребрници држан сабор на којем је утврђено како деспота Стефана треба да наследи Ђурађ Брановић разматраћемо када буде речи о односном одломуку из Живота Константина Филозофа.

Након открића фресака цркве у Рамаћи и Динићевих ставова, у већини стручне литературе се црква Светог Николе из повеље изједначује са рамаћком која је данас посвећена Светом цару Константину и Светој царици Јелени. Такође, дародавац Никола треба да је идентичан са војводом Николом Зојићем. А већина историчара уметности, уз дилеме који су српски владари приказани на нејасном живопису, време подизања ове цркве смешта у последњу деценију XIV века. Додуше, старија литература наговештава да се у цркви из повеље може препознати манастир Велуће, о чему се расправља и у неким новијим текстовима.

Највише аргумената да Никола поменут у повељи из 1395. године није војвода Никола Зојић и да поклоњену цркву у Сребрници не треба изједначавати са данашњим храмом у Рамаћи изнела је Татјана Стародубцев у расправи О времену живописања цркве у Рамаћи објављеној у Зборнику радова Пад српске деспотовине 1459. године (Београд 2011). Њене ставове (и још неких истраживача) коментарише и Небојша Ђокић у чланку Нека запажања о ликовима на живопису Велуће (Зборник Власт и моћ – властела Моравске Србије, Крушевац 2014).

Након анализе оскудних писаних извора о Николи Зојићу, из којих се не види шта заједничко, осим имена, имају дародавац и моћни војвода и распореда очуваног живописа у Рамаћи, а имајући у виду да је у Сребрници деспот Стефан држао поменути важан државни сабор, Т. Стародубцев износи сумњу у до тада важеће закључке: „Не делује уверљиво помисао да би један владар сазивао сабор од државног значаја, а други (деспот Ђурађ) повремено боравио у месту које је било метох светогорске обитељи... уколико би се прихватило да је ово (Рамаћа) сребрнички храм, било би неопходно објаснити зашто су на ктиторској слици представљени јереј, властелин и дечак, а није приказана Видослава (Николина супруга) која је, како се у повељи јасно помиње, била сродница владарске породице, као и то зашто је поменуто да се црква налази у Сребрници када је мали храм Светог Николе од ње био удаљен неколико сати хода. Ако би се следила претпоставка да су на западном зиду у северном делу под благословом Христа били представљени војвода и његова супруга, наспрам кнеза Стефана у јужном делу, постављају се и питања како је дошло до тога да млади кнез не буде под благословом с неба и да у доба савладарства буде приказан без мајке, нарочито без брата и зашто би се војвода Никола и Видослава, ако током осликавања своје задужбине нису поштовали уврежено исказивање хијерархијске власти, прилико даривања истог храма обратили монахињи Евгенији и њеним синовима.“ На крају, после детаљне иконографске анализе остатака сликарства у цркви у Рамаћи, не понављајући претходне закључке, ауторка каже да се „може претпоставити да је мала црква у Рамаћи осликана у доба владавине деспота Лазара Бранковића (Ђурђевог сина). Како је живописање храмова вршено за пролећних и летњих дана, има места размишљању да је црква Светог Николе украшена управо током топлих месеци 1457. године.“ Ово би био додатни, можда и опредељујући аргумент, по Т. Стародубцев, да се рамаћка црква искључи из даровнице (1395) манастиру Пантелејмону на Светој Гори.

Небојша Ђокић се, у поменутом раду, са више прихватљивих аргумената придружује ауторима који цркву Светог Николе у Сребрници из повеље монахиње Евгеније и синова изједначују са манастиром Велуће. Сви делују уверљиво, али се чини да олако одбацује могућност да је можда реч о некој другој цркви у околини рудничке речице Сребрнице, односно ондашњег насеља у којем је касније деспот Стефан држао сабор. Потпору за тврдњу да ниједна од очуваних или у изворима поменутих рудничких цркава (манастира) не може бити она из повеље, налази у објављеним османским документима. Ако је и тако, ипак морамо знати да турски пописни дефтери на овом подручју почињу да региструју стање стотинак година после времена о којем говоримо, што у ондашњим условима није кратак период да се значајно промени црквена топографија. И да ли су сви турски извори објављени? Питање је и колико су постојећи руднички манастири (Петковица, Никоље у Шаторњи, Благовештење, Враћевшница, Вољавча) меродавно истражени да би наша данашња знања о њима била потпуно тачна? Идеју о томе да неку од познатих, можда и непознатих, рудничких цркава не треба искључити из повеље Светом Пантелејмону, подржава и то да је ове године на Венчацу откривен монументални манастир из XIV века о коме у изворима није било ни помена. У науци изнетим могућностима да је црква Светог Николе из повеље она у Рамаћи, да је реч о некој другој Сребреници а не Рудничкој, односно да је даривана црква идентична са манастиром Велуће, придружујемо и могућност да се размишља да то ипак може бити нека, позната или још неоткривена, рудничка богомоља поред страгарске речице Сребрнице, што је већ у литератури изношено (Б. Челиковић, Рудничка светилишта, Крагујевац 1998).

Рудничка Сребрница помиње се у још једном историјском домументу из доба деспота Стефана Лазаревића, и то као битно насеље у којем постоји царина и у којем су затворена три дубровачка нижа племића. Наиме, Дубровчани у писму господару деспоту Стефана од 12. фебруара 1422. године „захваљују му што је средио неко плаћање царине у Новом Брду и Сребрници; јављају му да су у Сребрници затворена три њихова властеличића, нижи племићи, и моле Деспота да их ослободи и врати што им је одузето“ (А. Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана, 76-77). Место, које у држави деспота Стефана, привредно беспрекорно уређеној, има царину и у које долазе угледни Дубровчани, односно у којем ће бити одржан последњи класични српски средњовековни сабор, а поред којег се налази топоним Придворица, свакако је имало значај који знатно превазилази наша знања о месту и улози таквог насеља у српској држави крајем XIV и почетком XV века.

Ово становиште најбоље илуструје и чињеница да се један од најважнијих догађаја у историји српске Деспотовине, односно у животима њених најважнијих владара – деспота Стефана Лазаревића и деспота Ђурђа Бранковића – одиграо у рудничкој Сребрници: овде је одржан сабор на којем је син кнеза Лазара за свог наследника на престолу одредио свог сестрића Ђурђа. „Благочастивога деспота Стефана постиже више ножна болест, од које одавно страдаше. Зато и веома побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа, и дође овај у место звано Сребрница, и ту се сабра са патријархом сабор часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних, и благослови њега (Ђурђа) на сабору на господство, говорећи: 'Од сада овога познајте господином место мене'. Учинише и молитву над њиме са полагањем руку, и све закле да ће му бити верни. А прокле оне који ће подићи какво неверство. Затим закле и њега самога да неће презрети реда његова васпитање, 'но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. Јер многи су ми послужили, којима не успех дати награде'. И много (га) поучи о побожности и заповеди. Зато од тада много верније се присвајаху младом свом господину, него раније. А благочестиви издржавши од оне болести, ходаше добро чинећи (Живот деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа, у: Старе српске биографије XV и ХVII века, превео Л. Мирковић, Београд 1936, 113).

Мада је Константинов Живот највише историчан међу српским средњовековним житијима, нећемо погрешити ако му придодамо и хагиографске елементе. То је имао у виду и Лазар Мирковић када је образлагао да се у спису Константина Филозофа могу наћи ваљане потврде да деспота Стефана треба уврстити међу свете (Богословље II, 3, 1927). Дакле, Живот деспота Стефана доноси одређене историјске податке забележене од стране савременика и вероватно учесника, али су они често проткани литерарним и хагиографским слојем, што значи да све што је речено нису суве историјске чињенице. Наша наука се озбиљно постарала да у овом слојевитом и сложеном тексту препозна шта може издржати критеријум поузданог историјског извора. У следећих неколико реченица настојаћемо да покажемо како је у историографији обрађен сребрнички сабор.

Ауторитатвна промишљања сабора као једне од најважнијих српских државно-правних институција у средњем веку, изнесена још пре готово осам деценија од стране Николе Радојчића (Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940) још нису превазиђена, па их, у вези сабора који је деспот Стефан сазвао у Сребрници у трећој деценији XV века, као врло компетентна, и овом приликом износимо. Чини се да критичкој анлизи не смета и једна емоционална нијанса овог аутора: „Ко не би овде, вешт српској прошлости, одмах помислио на онај сабор, на коме је Стефан Немања прогласио свога сина Стефана за наследника? Откуда та велика сличност? Да ли се је учени деспот угледао на Стефана Немању, чији му је живот био добро познат, или је Константин Филозоф при опису овог сабора имао пред собом опис Немањиног сабора? Могуће је, наравно, и једно и друго, али ја држим да је сам деспот прегледао Немањин начин поступања у сличном положају, када је требало прогласити за свога наследника личност о чијем се праву на престо могло сумњати. Срби нису знали у питањима државнога уређења за виши и милији авторитет од Стефана Немање. Његов начин рада важио је као примеран... Ја не могу завршити овај мали одељак свога разлагања о знаменитом сабору деспота Стефана а да не истакнем величину и лепоту српских државних традиција, које су помагале Србима да с чашћу и коришћу решавају тешка питања у свом мучном развитку на исти начин као њихови стари, али с толико мудре и моћне снаге прилагођавања да традиције нису сапињале њихов рад, него му само осигуравале наужан развојни континуитет.“

Помињани Михаило Динић, и у овом случају, заслужан је што је наша историографија добила аутентично разјашњење, у којој Сребрници (босанској или рудничкој) је одржан сабор. Скрећемо пажњу да овај аутор наглашава како је рудничка Сребреница место у којем деспот често борави. „Чини нам се да има врло мало вероватности да се овај сабор могао састати у босанској Сребрници. Деспот, како његов савесни биограф тврди, сазива сабор болестан и 'веома побојавши се смрти'. Није био тренутак да он пркоси Босанцима под оваквим околностима и да мучи себе, патријарха, 'часне архијереје и благородне свију власти' преко Дрине. Другим бригама био је он обузет у тим часовима. И остали подаци које нам Константин пружа воде нас у рудничку Сребрницу. Када се деспот разболео и уплашио да му је дошао последњи час, 'посла по свога сестрића Ђурђа и дође овај у место звано Сребрница'. Деспот је дакле пре одлуке о сазивању сабора боравио у Сребрници и ту је позвао свога сестрића. Затим се ту окупља сабор. Све то очигледно указује на дворац деспота где га је затекла болест, тј. на рудничку Сребрницу. Још нешто код Константина треба подвући. О Сребрници где се састаје сабор говори он као о месту свима добро познатом“ (За историју рударства, II део, 20).

Мада је Миодраг Пурковић још 1978. године понудио многе ваљане аргументе за одређивање времена одржавања сабора (Кнез и деспот Стефан Лазаревић, Београд 1978), овом приликом преносимо новије претпосатвке Момчила Спремића. „Не зна се када је тачно одржан сабор у рудничкој Сребреници. Из млетачких докумената стиче се утисак да је одлука о одређивању Ђурђа да деспотовог наследника донета пре вучитрнских преговора 22. априла 1426. и пре деспотовог овлашћења за те преговоре, написаног 22. марта исте године. Деспот је сазвао скуп највиших достојанственика у време тешке болести, чак 'побојавши се смрти'. Није на одмет податак да је боловао од 'ножне болести' три године. Касније је 'оздравивши од оне болести', ходао, чинећи добра дела, прича Константин Филозоф. То сведочи да је прошло извесно време од одржавања сабора до његове смрти. По Србију је посебно тешка била 1425. година, јер је султан провалио с војском и стигао до Крушевца. Прилике су биле такве да је требало доносити одлуке. Према редоследу излагања Константина Филозофа, сабор у Сребреници описан је пре догађаја у јесен 1425. године. Занимљиво је да М. Орбин изричито наводи да је баш 1425. године деспот пренео власт у Зети на Ђурђа: 'Доцније, 1425. године, деспот се одрече читаве Зете, која је била под његовом влашћу, у корист сестрића Ђурђа.' Затим наводи да је 'Ђурађ био господар Зете, а сем тога савладар у Рашкој и деспотов наследник.' С обзиром да се у млетачким документима, Ђурађ од 1424, а нарочито 1425. године, назива господарем српских делова Зете, сабор у Сребреници одржан је вероватно 1424. а најкасније 1425. године. Ипак, треба поменути да је Стефан боравио у рудничкој Сребреници у јулу 1426. године („Деспот Стефан Лазаревић и 'господин' Ђурађ Бранковић“, Историјски часопис, књ. LVI (2008), 64-65).

У наведеној расправи, М. Спремић покушава да проникне у општији смисао сабора, односно да га стави у контекст српске државотворне традиције средњег века: „Сазвао је државни сабор у рудничкој Сребреници, 'и ту сабра са патријархом сабор часних архијереја и благородних свију власти и свију изабраних'. Пошто је благословио састрића, обратио им се речима: 'Од сада овога познајте господином место мене'. Затим 'Учинише и молитву над њиме са полагањем руку'. Деспот 'све закле да ће му бити верни', а онда закле и њега самога речима 'како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти'. Деспот Стефан је, дакле, рукоположио и поставио Ђурђа за наследника српског престола. Био је то верски чин и правни акт.“

Андрија Веселиновић (Држава српских деспота, Београд 2006) у својој анализи сабора у Сребрници, препознаје да се у његовом раду огледају суштинске одлике средњовековне владарске идеологије, наглашавајући да воља владара има, и у XV веку, као и на почетку стварања државе, примат над свим другим учесницима процеса доношења одлуке: „Опис [Константинов] овог сабора спада у најлепше и најпотпуније који се у изворима јављају уопште. По томе је веома сличан оном сабору на коме је Немања прогласио свог сина Стефана за наследника престола. Сличан је и састав сабора. Једино се сада помињу све власти, што је и разумљиво јер је у XV веку нарастао чиновнички апарат, а извршена је и административна реформа, поделом на власти, па би се то могло односити и на њихове претставнике, војводе. Начин избора наследника престола, његово проглашење и церемонијал је потпуно исти, што говори о њиховом дугом трајању. Владар сам одређује и поставља свог наследника, а сабор прихвата, обзнањује и легализује ту одлуку. Сличан је и даљи поступак у саветовању наследника, благословом с полагањем руку, уз молитву и верски обред у коме је учествовао патријарх и највише свештенство. Као што се види, улога и понашање сабора при овом чину су сасвим пасивни, али је он несумњиво имао снагу и значај легализовања одлуке. Зато нису без основа речи самог Константина да су од тада многи (мисли на утицајну световну и духовну властелу) били много вернији младом своме господину него раније.“

О Сребрници рудничкој као важном топониму из даровне повеље монахиње Евгеније са синовима Стефаном и Вуком светогорском манастиру Светог Пантелејмона (1395) и о државном сабору на којем је одређена даља судбина Деспотовине, одржаном у њој средином треће деценије XV века, расправљао је и знатан број истраживача који нису поменути у овом прегледу. Ако буде могућности, у неком наредном раду, биће стављени њихови налази у контекст са овде изнесеним, па ће можда онда Сребрница, која се налазила на територију данашњих Страгара, код већег броја савременика бити препозната као једно од централних места српске историје позног средњег века, што сада није случај. Можда има места и нади да ће спознаја о томе са колико су озбиљности и одговорности тада доношене одлуке обавезивати на такав исти однос и оне који данас треба да разрешавају важна питања – „с толико мудре и моћне снаге прилагођавања да традиције нису сапињале њихов рад, него му само осигуравале нужан развојни континуитет“, како рече Никола Радојчић.

[1] Рад је настао као део пројекта Историјске прилике на територији данашње Шумадијске епархије у доба владавине деспота Стефана Лазаревића који финансира Управа за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде.