Свети Сава Србе воли
и за Србе се Богу моли...
И данас, Богу хвала, као и претходних година, о Савиндану слушамо Светосавску химну из уста наше деце и још усрдније се молимо Богу да благослови нашу децу, нашу омладину, наш народ, да би се, по молитвама Светог Саве и речима Светог владике Николаја – Срби сложили, обожили и умножили.
Свети Сава је највећи међу Србима и „најлепше српско дете“ на чијем је карактеру, вери, подвигу, љубави, миротворству, као узоритим примерима, узрастао и узраста српски народ у пуноћу Христа Богочовека. Данас је велики празник за Српску Цркву и њен верујући народ. Овај дан празнује и слави сваки храм, сваки манастир, испосница, дом, усамљена колиба. Свети Сава је и школска слава, празник ученика, васпитача, учитеља и професора, дан просвете. Први српски архиепископ уједно је и наш први просветитељ и учитељ, наш учитељ пута који води у живот и доводи до престола Божијег. Њему се данас, као и увек, молимо у нашим топлим кућама и уређеним црквама, али му се обраћају и напаћени, изнурени и понижени Срби у разореним храмовима и задужбинама по полупустим селима и градовима у којима су готово невидљива мањина на Косову и Метохији, у Хрватској, Далмацији, Босни и Херцеговини – Не остави нас ти, Оче наш духовни! Како си некад просветио своју отаџбину и препородио је ухом Светим, поштујемо те као равна апостолима и светитељима и молимо: Умоли Христа Бога да нам дарује велику милост. Све што јесмо, постали смо тобом који си нас привео Христу и обожио Христом Богочовеком.
У дану који је посвећен Светом Сави добро је преиспитати себе, извршити, како се каже, духовну смотру и проверити: да ли смо увек били уз Светог Саву, да ли смо данас са њим, да се можда нисмо удаљили од вере у Бога коју нам је предао? Ово је прави тренутак да се запитамо да ли смо још увек достојни овог нашег свеца, да се понекад нисмо оглушили о његове савете и поуке, или, не дај Боже, да се нисмо одродили од нашег учитеља и просветитеља? Да ли смо у сваком тренутку достојни да се Свети Сава моли Богу за нас овакве какви јесмо? Утеха је да Свети Сава зна наше мане и недостатке, али да препознаје и наше жртве, патње, бол и сузе које смо подносили и данас подносимо само зато што смо Срби православне вере, што се нисмо одрекли Бога и што смо деца светосавска.
Овакви какви јесмо, ако са страхом Божијим почнемо да се преиспитујемо, можда можемо и славословити о Светом Сави. Из онога што је проповедао, према врло аутентичним житијима Доментијана и Теодосија, више је него јасно да је сав био у Христу и од Христа. Његов програм су били Јеванђеље, пост и молитва и на основу овог програма врло речито се обраћао свим људима, без обзира на расу, нацију или веру. Служио је Богу и позивао на служење, што је суштинско и најдубље стремљење Светог Саве. Ако овога нисмо свесни, остајемо без јасне представе о њему и нама самима, о времену у којем се налазимо, о могућностима и искушењима која су пред нама.
Овај Свети човек Божију Реч међу Србима и осталим народима могао је неуморно ширити, јер је по овој Речи живео и њу је сопственим примером сведочио. Када је отишао из Србије у Свету Гору, Растко Немањић је имао седамнаест година и одмах се напојио вером са извора воде која тече у живот вечни (Јован 4, 14). На Атосу је тај извор настављао обновљено и препорођено предање Јерусалима и Константинопоља. У годинама, када млади људи истражују и откривају различите сфере слободе, Растко је премудро спознао сласт праве, једине, спасоносне, Богом откривене слободе у Христу. Али, благо које је стекао на Светој Гори, није себично чувао, него је пожелео да га подели са својим народом који је и тада страдао. Знао је да се сваки човек рађа као појединац, али да се потврђује и остварује само служењем конкретној заједници, то јест Цркви.
Као што је Бог призвао Мојсија да свој народ изведе из ропства, тако је упутио и Саву да нас крштава у Име Оца, Сина и Светог Духа, да нас избави из ропства незнања, паганства, празноверја и кривоверја. Поступио је по оном сведочанству јеванђелисте Матеја о Исусу: А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира (Матеј 9, 36). Ето, монах Сава сажали се на свој српски народ.
Свети Сава се током целог свог живота уподобљавао Христу. Све је давао од себе да би Христа задобио и Христом живео. Њиме је себе проверавао, на Њега се угледао, Христа је подражавао и на Христа је свој народ упућивао. И као што је Христос преобразио старог човека, обновио а не поново стварио, тако чини и Свети Сава: српски народ је обновио, боље рећи поново га је родио крстивши га у Име Оца, Сина и Духа Светога. Овом Светом тајном увео је свој народ у свету породицу Православља и тако га подигао са земље на небо.
У свако време Бог уздиже светитеље на корист народу своме. Пре више од осам векова послао нам је Господ угодника којег данас прослављамо – Светог Саву. То је било доба када је нашим саплеменицима таква личност била најпотребнија. Тада је Стефан Немања почео да ствара српску државу. И то какву државу! Државу, која ће, можемо слободно рећи, прослављати Име Божије до судњег дана. Државу, која ће песмом, тамјаном, молитвом, вером, подвижницима и мученицима, прослављати Бога. Државу, која ће бити утемељена на светитељима, било да су прости људи или владари. Има ли од овога нешто што је веће, лепше и драгоценије?! Има ли већег благослова Божијег?!
Добро је разумео и знао Стефан Немања да неће имати јаку државу, док не буде имао јаку Цркву у држави. Недостајало му је снаге и духовне моћи да већ створену државу утемељи у Цркви. Међутим, Господ, без чије промисли ништа не бива, није допустио да ово богоугодно дело пропадне: и израсте лоза од чокота – Христа. Израсте најмилији српски син, израсте Свети Сава. Израсте из врта Пречисте Богородице на Светој Гори Атонској, где расту најлепши кринови рода људског. Није се Свети Сава у Светој Гори учио људском мудровању, ни телесним вештинама, него духовној аскези и мудрости Божијој. Са неба је добио снагу да замисао оца спроведе до краја, створивши самосталну Српску Цркву и српску просвету. Помогао му је брат, Свети краљ Стефан Провеначани, Свети Симон Монах, који је српску државу придружио Богом благословених краљевина. И Бог, без којег ништа не бива, уреди да српску државу утврде три калуђера, три свеца – Свети Симеон Мироточиви, Свети Симон Монах и Свети Сава.
Када све ово имамо у виду, морамо са благодарношћу узвикнути: каквог ли благослова Божијијег, каквог ли путоказа Божијег! Молимо се Богу и Светом Сави да овај печат, који је дубоку утиснут у нашу историју и културу, у нашу душу и у цело биће нашег народа, буде сачуван до краја света и века. У то дубоко верујемо.
Ако се загледамо мало пажљивије у нашу прошлост, видећемо да се наш народ у најсудбоноснијим тренуцима обраћао Цркви. Ко је у доба када смо били под Турцима и када смо имали друге невоље, окупљао, тешио и храбрио српски народ, ако то нису радили свештеници и калуђери? Сетимо се, између осталих, само Хаџи Ђере, Хаџи Рувима и ђакона Авакума, ове тројице калуђера који су своје животе дали због оданости народу и бранећи веру и отачаство. Ови примери нас утврђују у истини да су и Свети Сава, и сви други који су просијали из рода нашега, оставили на нама печат народа Божијег. Док смо тај печат са поносом носили, њиме се дичили и њима наше стопе у вери, истини и правди утврђивали, дотле смо живели. Обавезни смо да на данашњи дан кажемо како верујемо да ћемо са тим печатом и надаље живети.
Свети Сава, који је први архиепископ српски, оснивач Српске Цркве, просветитељ нашег народа, који је утемељитељ српског монаштва, оснивач српских школа и болница, градитељ цркава и манастира, као прву врлину, међу многима, имао је смирење. Не заборавимо, да се, и поред свега овога, увек потписивао као грешни монах Сава. Не само што се потписивао – таквим је себе увек сматрао. У свим животним периодима, као Растко Немањић, као монах Сава, али и као први српски архиепископ, поступао је по речима Светог јеванђеља, које су га уздигле до небеских врлина, највећих хришћанских врлина које су први степен блаженства, које воде у Царство вечно: јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Матеј 11, 29). Смирење је темељ сваке врлине, сваке доброте, али и сваке праве успомене на Светог Саву. Кроз смирење Свети Сава је изградио темељ свога бића и свога постојања, што осам векова нико није могао да сруши, нити ће икад моћи. А многи су настојали, и док је био жив, као и након смрти. И када је Синан паша спалио његове мошти, догодило се оно што је најмање очекивао. Уместо да избрише из сећања Светог Саву и сруши упориште које су у њему имали Срби, још више га је учврстио. Као што је крв мученика, проливена у првим вековима хришћанства, била семе за нове хришћане, тако се и прах спаљених моштију са Врачара разви по свим земљама српским и засија у свакој српској души. Светлост спаљених моштију Светог Саве сија увек и сада на српском Косову – увериће се непријатељи да ће Свети Сава помоћи, схватиће да зло добра не може донети.
Ако се угледамо на Светог Саву и чинимо оно што је он чинио, ширићемо мир, слогу и љубав. Ако овим врлинама будемо учили нашу децу, коју је Свети Сава као и Христос највише волео, слушаћемо како деца по црквама и школама певају: Да се српска сва срца с тобом уједине, Сунце мира, љубави, да нам свима сине.
Нека би наше данашње молитве, којима се молимо Светом Сави, помогле да у целом свету и у роду нашем процветају љубав без сенке, нада без поклекнућа и вера без сумње. Молимо те Свети Саво, помози нам својим молитвама и моли Христа Господа за спасење наше, наше деце, нашег народа, наше државе и Цркве. Нека молитве и благослов Светог Саве буду са вама.
Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом
Епископ шумадијски
Дано у престоном Нам граду Крагујевцу
27/14. јануара 2017. године
Светосавска посланица Епископа шумадијског Г. Јована
СВЕТОСАВСКА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О СВЕТОМ САВИ 2017. ГОДИНЕ - ВИДЕО
