По прочитаном Јеванђељу Преосвећени Владика Јован је говорио о речима Јеванђеља, како треба чинити другима милостињу, да је не чинимо из сујете, него из љубави. Христос учи своје ученике да нема веће врлине од љубави, веће врлине од божанске љубави нема. Ова љубав не тражи своје, већ се само даје. Треба да будемо обазриви, јер када учинимо добро онда се том добром прикрада сујета, да се хвалимо добрим које смо учинили, а од тога нема онда духовне користи. Сујета је гора од крволочних звери, јер ако нема кога да поједе онда једе самог себе. Ко је сујетан човек? Сујетан човек је саможив човек, славољубив човек, човек који увек себе истиче над другим. Сујетан човек је и горд човек. Зато се каже да су сујета и гордост почетак сваког зла. Милостиња је свако праведно дело, христолико дело. У Јеванђељу Христос нам не забрањује да нас други види како вршимо милостињу, већ забрањује да се добро ради пред другима из сујете. Када чинимо милостињу трудимо се да не будемо лицемери, а лицемери су они који се претварају да су бољи него што јесу. Христос највише осуђује фарисејство и лицемерство. Кад смо свесни лоших ствари које смо урадили, онда можемо и да се поправимо, а поправићемо се молитвом. Највећа молитва је молитва у заједници, али не у празнословију. Не треба да се молимо за новац, положај, чин већ да кроз молитву разговарамо са Богом. Истински милостиви људи су они који саучествују и састрадавају са сваким човеком, они који и сузу и радост другог саосећају као своју. Улазимо у период поста који је благостање за сваког истинског богомољца, средство којим долазимо до милостиње и праштања. На крају је Преосвећени рекао да је у посту важно раскрстити не само са храном већ и са самим собом. Али мора бити и молитве, јер су пост и молитва два крила – једно без другог не може.

Радост Литургијског сабрања је продужена трпезом љубави у парохијском дому коју је уприличио надлежни парох, јереј Дејан Василијевић, са верним народом.