У недељу 16. априла у раним јутарњим часовима, уз звоњење свих звона, отпочело је јутарње богослужење. По обављеној јутарњој молитви у препуном храму Свете Петке испевавањем тропара празника отпочела је Света Литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Велибор Ранђић архијерејски намесник јасенички, уз саслуживање протонамесника Драгана Милутиновића, протонамесника Слободана Сенића и ђакона Александра Јаћимовића. Посланицу Његове Светости патријарха српског Иринеја прочитао је отац Слободан Сенић, после које је верни народ приступио Светом Причешћу. Као и свих предходних година и ове је број оних који су узели активно учешће у Светој Литургији био изузетно велики.На крају треба поменути да је и осталих дана страсне седмице, на свим богослужењима, број верног народа био веома велики. На Велики петак, након изложене свете плаштанице, протонамесник Слободан Сенић крај гроба Спаситељевог, обратио се присутним верницима, рекавши: Одслужисмо најжалоснију службу и обновисмо у своме сећању историју страшних мука и мученичке смрти Господа нашега Христа. Слушајући прочитано Свето јеванђеље, скрушеног срца поново смо и ове године чули како га спопада крвави зној у Гетсиманској башти, како плашљиви Пилат пере руке несмејући да га пусти на слободу, како га војници шибају, ругају, шегаче се и урлају "распни га". Чули смо ударце тешког чекића којим су приковане Његове свете ноге и руке и на самом крају отпраћен изван града на Голготу, чули смо Га како после свих тих страхота и грозота болно узвикује "Оче у руке твоје предајем дух свој".
Између осталог у своме обраћању, позвао је присутне да се барем на велики петак, крај гроба Спаситељевог, крај јединог у свету спокојно умрлог праведника, унесу душом и срцем у последње речи Његове које гласе "сврши се". Итекако је извесно да је при тој речи велики праведник Христос, усмерио свој поглед на свој досадашњи живот и шта је видео? Видео је дужност своју испуњену, службу роду људском одслужену, Божију правду задовољену и ништа заборављено и ништа узалуд потрошено. Потребно је дакле, бар данас мислено стати и запитати се: шта смо ми и наши преци током толико векова од распећа Христовог учинили, не би ли смо оправдали патње Христове, јер и данас Христос виче “жедан сам“, жедан правде људске, а не жедан неког свежег и сладког напитка. Исто као што мирис у пољу сведочи да има лепог цвећа, исто тако и наш живот и дела треба да миришу, па они који снама живе кажу, евога Христос у овима који носе име његово, није мртав, жив је.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ-ЗАИСТА ВАСКРСЕ!
