По прочитаном Јеванђељу Преосвећени Владика се обратио вернима рекавши да је васкрсењем Господ потврдио све речи које је говорио и дела која је чинио ради спасења рода људског. Зато је васкрсењем утврђена вера наша као и наша нада. Вера да је Христос Бог и нада да смрт није наша последња животна станица. Зато Свети оци кажу да је смрт као сан из ког ће нас Господ пробудити када буде свеопште васкрсење. Из тог разлога је васкрсење највећи и најрадоснији празник, јер је смрт побеђена. Христовом смрћу је смрт побеђена, а васкрсењем су врата раја поново отворена, она иста врата која је човек затворио када је постао непослушан Богу. Сада од нас самих зависи да ли ћемо та врата својим гресима и нечовештвом затворити. Није Господ тај који отвара и затвара врата људима, него ми сами. Зашто не Бог? Зато што Бог не жели насилно да нас спасава.

Јеванђеља нам откривају јесте радост сусретања, и то сусретања личности Христове и личности човекове. Радост је сретање другога, али овог сусрета нема без Христа и обрнуто. Уколико нема сретања нема заједнице, уколико нема заједнице нема ни спасења. Бог не спасава по једног човека, већ читаву заједницу. Као пример заједнице Преосвећени је навео пример породице. Ако породицу не држе свезе љубави, слоге и мира та је породица растурена, а чим је растурена она пропада. Када нема стуба-Бога који окупља око себе, онда свако чељаде мисли само за себе.

О радости сусретања говори и данашње Јеванђеље. У бањи је био болесник који је тридесет осам година чекао да се вода заталаса. Многи су били ту излечени, али су сви они заборавили на овог који болује тридесет осам година, управо то није хришћанство. Али овде видимо још нешто важно да болесни није губио веру да ће онај у кога верује доћи кад тад и оздравити га. Диван је и сам дијалог Христа и болесника: „Хоћеш ли здрав да будеш?“ Господ га пита да би потврдио веру и његову жељу, јер Бог ништа не чини насилно. Он жели да буде са нама иако смо ми само комарци наспрам њега, како то каже Свети Јустин Ћелијски. Све ово нас учи да спасење неће доћи човеку ако се брине само о себи, већ се тражи брига за другог. Онај који жели оздрављење себе, а не другог, је велики болесник, зато што је себичан и мисли да му други не треба. На крају беседе Преосвећени се осврну на тумачење Светих отаца да је бања Витезда душа људска, место где има болесних мисли, жеља и хтења. Али је Витезда уједно тело Христово и Црква која лечи све ове болести душе, позивајући све верне да се помолимо да Бог оздрави наше душе, мисли и речи.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Литургијско сабрање је било продужено трпезом љубави коју је организовало братство храма. Овим је завршена још једна Архијерејска посета Његовог Преосвештенства Епископа Шумадијског Господина Јована.

Александар Јаћимовић, ђакон