Пре две године (2006.) на освећењу земљишта за храм Светом Николају у Тулежима, наш епархијски Архијереј са својим свештенством је служећи Свету aрхијерејску литургију доведен у велико искушење од стране групе људи који су себи дали за право да ремете ток и динамику Литургије и да поучавају свог архијереја и канонско свештенство и то ни мање ни више него на самој Светој Литургији. Истерујући, при том, неку своју правду и типик, показујући тиме да не схватају и не разумеју Цркву као сабрање народа Божијег, као живи Богочовечански организам и Икону Царства Небеског. Након тога, (2007.), појавиће се организована група људи који су, сам Бог зна како, доведени у заблуду и покушали да многе људе, вернике ове парохије и краја, такође, доведу у заблуду, причама о неканонском служењу и новотаријама која, по њима, нарушавају јединство и апостолско служење Цркве. Све је то кулминирало у дане Великог Поста прошле године, што је за последицу имало спречавање богослужења у дане страсне седмице и на сам Васкрс? Колико треба бити расудан па схватити да није Богоугодно дело не учествовати и спречавати друге да ''уђу у радост Господара свога'' на свете и светле и велике дане Христовог Страдања и Васкрсења, зарад неког исповедништва, ''одбране Православља'', и ревности (не по разуму). Све је то задобило један смисао недоличан Цркве Христове, јер тих дана не беше ''љубави по којој ће сви познати да смо ученици Христови'' (или љубав беше једнострана и неузвраћена), а свакако смо се сви осећали пораженима и сви смо били на губитку. Вапаји нашег Владике Јована и присуство и подршка Владике Атанасија, да се пробуди светлост Богопознања и братске љубави, праштања и покајања, неких острашћених се није коснула.

Као мелем на рану, уследили су лепи догађаји, несебично ангажовање и ентузијазам мештана и пријатеља села Тулежи, свештенства, Скупштине Града Аранђеловца, донатора, ктитора, приложника, који су имали слуха за подизање храма Светом Николају Мирликијском Чудотворцу у Тулежима, што је за резултат имало завршетак радова у рекордном времену.
И ево, ове године, у Томину недељу, светотајинским чином освећења, Епископ шумадијски Јован, положивши честице моштију Светог Великомученика Косовског Кнеза Лазара у Часну Трпезу и архијерејском Литургијом, уз саслужење свештенства из читаве епархије, предаде верном народу још један нови храм. Верном народу у величанственом сабрању, које ни из близа није могао да смести у себе, овај по квадратури мали храм.

Беседа епископа Јована - Тулежи

Благодарећи Господу у својој беседи Владика шумадијски је нарочито истакао, значај празничних дана у којима се налазимо, светле седмице која се завршава Томином Недељом, и у народу назива и ''Малим Васкрсом''. Ми који треба да сведочимо о Христовом Васкрсењу читавом свету и онима који верују и онима који не верују, и онима који имају сумње, кроз веру Светог Апостола Томе ми потврђујемо да је Васкрсење Христово опипљива материјална стварност. Вером Светог Апостола Томе, његовим дотицањем Христовог Тела и рана на телу, се неверовање преображава у веровање, и то веровање да је страдање и Васкрсење истинито и да је кроз речи: ''Господ мој и Бог мој'', Свети Тома показао да је Христос једини истинити Бог (јер једино Бог јесте Господ). Владика је потом указао на символику да се освећење овог Светог Храма дешава баш на Томину Недељу, као да је то пројава победе вере над неверовањем и победа добрих дела над покушајем да се осујети добро. Сећајући се са тугом прошлих догађаја која су њему оставила печат неизбрисиви до краја овоземаљског живота, Владика Јован је, још једном, позвао на братску љубав и праштање. Својим примером и искреним опроштајем свима који су се удаљили од Цркве и заборавили на човекољубље, отворено показујући нетрпељивост и према свом епископу и канонском свештенству и верницима који су били сабрани око свог епископа. Владика је пред читавим сабрањем испред храма у Тулежима замолио за опроштај ако је у свим дешавањима некога повредио и саблазнио на било који начин, дајући пример унижења рекао: ''(....) јер и ја сам браћо моја и сестре, само грешан човек који има слабости....''. Владика Јован је рекао да је овај храм, и начин на који је и за колико је изграђен, потврда да у протеклим дешавањима није погрешио, да је заступао истину. Наглашавајући да је овај храм за народ Божији и народ Божији за Храм, епископ је искористио прилику да поучи вернике да су Литургија и Црква синоними, и да је потребно да свој храм походе и учествују у свакој Литургији, којој треба да приступају као сусрету са Господом Исусом Христом. Јер свака Литургија се служи због причешћивања и окушања Тела и Крви Господње а не само да будемо пасивни посматрачи и да приступамо Светој Тајни Причешћа једном, два, три или четири пута, колико је постова у години, или још свега неколико пута годишње, под изговорм да смо недостојни да се причестимо. Јер ако тако будемо приступали Причешћу, бићемо у великој заблуди, јер нико није достојан и онда, по томе, никад не би ни требало да се причешћујемо. Боље је да поведемо рачуна како се спремамо за Свету Тајну Причешћа и колико смо спремни за Причешће, колико се миримо, колико праштамо, колико волимо. Јер, разуме се да се треба припремати за Литургију и Причешће, и да треба држати пост, али пост није циљ него средство и није довољан сам по себи, мора да има карактер да преображава човека по мери раста Христовог.
Заблагодаривши свима присутнима због учествовања у дивном и бројном сабрању, Владика Јован је изразио нарочиту захвалност у име своје и читаве Епархије Славковић Драгану из Лазаревца, Живомиру Симићу из Тулежа и Зорану Марићу из Тулежа, доделивши им одликовање Вожда Карађорђа, док је јереја Милана Матића, привременог пароха Јунковачког, произвео у чин протонамесника са правом ношења црвеног појаса, свима због несебичног даровања себе Цркви Христовој у изградњи храма у Тулежима. Такође су уручене бројне грамате Епархије шумадијске, заслужним предузећима, СО Аранђеловац и појединцима, због доприноса који су дали изградњи тулежанске Цркве.

Домаћини су уз благослов архијереја приредили праву свечану трпезу и славље у коме су угостили преко шест стотина људи.

Зоран Алексић, јереј