После трочасовног путовања прво одредиште је била Савина испосница надомак Студенице. Обишли смо најпре Доњу испосницу која се налази се десетак километара северозападно од манастира Студенице, у густој шуми, на путу којим се од ушћа Савошнице у Студеницу иде ка Горњој Савиној испосници. Ова испосница представља непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја. Према предању, то је задужбина Немањиног најмлађег сина, Светог Саве.

После краћег предаха и окрепљења на Савином извору кренули смо кроз шуму ка Горњој испосници. Сат времена пешачења нам је требало како бисмо стигли до Горња Савине испоснице. Она, такође, припада манастиру Студеница и налази се високо у брдима званим Немањина кула, на обронцима планине Радочело, узводно уз реку Студеницу. Испосницу је подигао Свети Сава после свог повратка са Хиландара, у коју се повлачио за време постова где се у миру и тишини молио. По предњу, Свети Сава управо у испосници пише Студенички типик и Житије Светог Симеона, а средњовековни записи откривају да је он у недоступној клисури установио читаву преписивачку школу из које су потекле књиге исписане српским језиком и ћирилицом да пруже народу највеће благо – просвету. Ове испоснице су на ученике оставиле снажан утисак, а и на самог кустоса, који је похвалио ученике за изузетну пажњу. Кустос манастира Студеница господин Зоран Матић нас је све време пратио и живописно објашњавао значај ових светих места. Он је са нама наставио пут до следећег одредишта – манастира Студенице. У манастиру смо посетили главну Богородичину цркву и упознали се са историјатом манастира, фрескописом и моштима положеним у самој цркви. После тога смо се сусрели са ретких скупоценим предметима и свештеним сасудима у манастирској ризници. Неки ђаци су кустоса изненадили својим знањем тако да се његово тумачење претворило у интерактивно учење и обострано подучавање.

На крају, имали смо прилику да уживамо у црквеном сликарству Краљеве цркве након чега нас је пут одвео ка Манастиру Жича. Како то обично бива на овим благословеним путовањима, у манастир Жича стигли смо на сами почетак вечерње службе и упознали се са византијским напевом жичких монахиња који су својим анђеоским гласовима произносили славопој Богу на вечерњој служби. Део ђака из наше групе је одслушао службу до краја непомично стојећи, дивећи се светињи и благољепију манастирског живота оличеном у велелепном богослужењу. Надахнути и озарени овим светињама које смо посетили, око 20 часова смо се вратили у Орашац богатији и племенитији за једно незаборавно искуство, искуство сусрета са историјом обавијеном у рухо православне духовности српскога стила.

Вероучитељ Златко Вујановић