Најмлађи међу новооснованим је манастир Светог Георгија у Ћелијама код Лазаревца. Налази се на шездесетак километара од Београда идући Ибарском магистралом ка Чачку. Усмено предање сведочи да је постојао још у 14. веку, када су због лековите воде која се налази у њему ратници са Косова долазили на лечење тела на извор, а на лечење душе код мудрих калуђера који су у њему живели.

Манастир је у време Турака опоустео и полако пао у заборав. Тако је било све до 1924. године, када су мештани села Ћелија одлучили да црквицу обнове и у њој сахране кости ратника из једне од највећих битака из наше историје, Колубарске битке, која се одиграла на брду изнад манастира.

После Другог светског рата црквица и костурница поново су пале у заборав. Служило се ретко, али вера у васкрсење није нестајала.

У периоду од 2004. до 2006. године свештеник Војислав Одавић, који опслужује парохију на чијем је терену манастир, уз несебичну помоћ највише РЕИК Колубара и тадашњег директора господина Драгана Томића, те општина Лазаревац и Лајковац, успео је да обнови храм и подигне нови конак у који би могло да се насели монашко братство. Црква је освећена 29. јула 2006. године од стране епископа, шумадијског Јована и жичког Хризостома. За привременог старешину тада је постављен је архимандрит Алексеј (Богићевић).

Трудом и залагањем, највише владике Јована, затим свештенства из овога краја, а уз несебичну помоћ оца Алексеја манастир је насељен у априлу 2007. За настојатеља је постављен јеромонах Макарије (Тошић), који је са својим братством одмах започео интенвизирање богослужбеног живота у манастиру,те је стога манастир убрзо постао стециште богочежњивих душа жељних речи о Христу и Његовом васкрсењу.

У манастир долазе млади људи којима никако није до приче о суду и осуди, јер им је у овом веку доста казне и суда, већ су жељни вечности и љубави која само из Христа извире.

Тако је било и на Светли четвртак када се манастирска порта испунила свештенством, монаштвом и верним народом који се сабрао да дочека свог вољеног Владику и са њим подели радост Васкрсења кроз Свету евхаристију. Манастирска црква иако мала по димензијама постала је "шира од небеса" и примила Цара Славе те га из руку епископа предала верном народу.
На литургији извршен је и чин хиротоније презвитера, први пут после небројено година, па је тако и ова светиња показала себе као део Васељенске Цркве и њеног предања од Апостола до данас. Влашћу апостолског прејемства владика је у чин презвитера рукоположио ђакона Ивана Иванковића, апсолвента теологије из Петке, који је од почетка свог духовног и интелектуалног узрастања духовни плод ове светиње.

У својој архипастирској беседи, владика је истакао значај свештенства као служења и распећа за друге, те значај подвига свештенослужитеља као образца за подвиг вернима које ће предводити.

Беседа епископа Јована  

Игуман и братство су се захвалили епископу на очинској љубави и старању позивајући га да и даље остане у Христу отац и руководитељ братије, јер његово полувековно искуство и монашки живот могу само да светле на свештеном златокругу историје спасења у овом народу.

Братство увек позива све верне да манастир посете, да би се сви заједно причестили Христом, јер само је учешће у Њему истински живот по предању и продужавање тајне спасења у овом веку.