Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Саборност у Цркви значи једномислије и исто делање.

Правило које одржава равнотежу између помесне Цркве, нпр. Српске Цркве и свих Православних Цркава широм света, а да при том не води ка светској Цркви, јесу Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства". На саборима учествују само епископи, и то са једнаким правима. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз епископа који учествује на сабору и заступа ту Цркву. Тако је Црква успела да очува равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа", односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије" и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава.

Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор, а било је и таквих у историји.

Власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије" и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор. Толико што се тиче помесности, васељенства и католичности Цркве.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на еклисиологију, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само неопходно тражити унутар Цркве, већ да се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Најзначајнији историјски догађај који нас обавезује да историјске темеље саборске институције тражимо унутар Цркве и, свакако, у устројству првих евхаристијских заједница, јесте тај да су сабори од почетка, по својој природи, били епископални.

Видимо да у Новом Завету углавном постоје два вида саборности. Један је Апостолски сабор који је описан у Делима апостолским (Дап. 15; види Гал. 2). Други вид саборности, који се појављује већ у Посланицама Св. Апостола Павла и утиче на развој саборске институције следећих векова, а везан је опет за одлуке о учешћу или не у Светом Причешћу.

Циљ никад није био формулисање вере саме по себи, већ суд о учешћу или не у Светом Причешћу. Циљ сабора је одувек био повезан са Светим Причешћем. Ето зашто је битно правилно разумевање институције Сабора у контексту еклисиологије и саме суштине Цркве.

Институција сабора, бар са становишта православног богословља, представља основ управљања и канонског устројства Цркве. Свака аутокефална Црква има свој сабор и незамисливо је да било који законодавац, било црквени или државни, сабор замени управним органом другог вида, колективног или појединачног карактера. Мада је током историје било оваквих покушаја.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на саму суштину Цркве, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од саме суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само да је неопходно тражити унутар Цркве, већ се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Најзначајнији историјски догађај који нас обавезује да историјске темеље саборске институције тражимо унутар Цркве и, свакако, у устројству првих евхаристијских заједница, јесте тај да су сабори од почетка, по својој природи, били епископални.

Тако на пример, Свети Архијерејски Сабор је састављен од свих епископа Српске Цркве, под председништвом Патријарха српског. Сабор је највише јерархијско тело, које у СПЦ има црквенозаконодавну власт по питањима вере, богослужења, црквене дисциплине (прописује црквеносудски поступак за све црквене судове, издаје прописе о брачном праву, доноси правила за живот манастирског и придворног монаштва) и унутрашњег уређења Цркве (води надзор над радом Светог Синода, бира ректоре православних богословија, прописује и наставни план и програме веронауке и стара се о моралном васпитању младих, оснива установе и заводе, канонизује светитеље и прописује службу за њихово прослављање), као и врховна судска власт у кругу своје надлежности. Као судско тело, Свети Сабор суди у првој и последњој инстанци несугласице између архијереја, канонске кривице архијереја и Патријарха, а у другој и последњој инстанци све предмете о којима је Свети Синод у првој инстанци судио. Све одлуке Светог Сабора канонске и црквене природе, које се односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутрашње уређење Цркве, пуноважне су и извршне.

Преузето са званичног сајта СПЦ-а