Шумадијски Архијереј се обратио окупљеним верницима беседом у којој је нагласио значај трпљења и милостиње у животу сваког хришћанина. Христос се увек обраћа Цркви као малом стаду, јер је Црква кроз историју била у мањини у поређењу са остатком света. Међутим Цркву никада нису интересовале бројке. Наша нада није у бројности чланова Црве већ у обећању вечности које нам је Христос завештао. Овај пролазни живот је ништа у поређуњу са вечности која нам је обећана. И управо у овом животу ми задобијамо вечност. Пре свега кроз добра дела и врелине а пре свега кроз милостињу. Ако нас све остале врлине доводе до Царства Божијег, милостиња су врата у Царство. О значају милостивости нам најбоље сведочи Покајни Псалам цара Давида у коме се од Господа моли за милост према нама. Ако ми од Гопода тражимо милост и у Његову милост се уздамо, онда смо и ми дужни да будемо милостиви. О овоме на са уче бројни примери из Светог Писма и Житија Светих.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Свети Андреј, Епископ критски, кога данас прослављамо је прави пример светости. То ћемо најбоље сагледати ако прочитамо покајни Канон који је овај свети Отац написао. У овом канону, који се у Цркви чита два пута годишње, наглашено је покајање као основ хришћанског живота. И сваки човек, који има макар зрно вере у себи, препознаће ову молитву као позив на покајање и следовање светлим примерима из историје Цркве.

Други светитељ кога прослављамо овог дана је је изданак нашег рода, а то је свети Сава Горњокарловачки. Овај епископ и светило наше Цркве је издражао страшна мучења од стране Усаша, не губећи веру и уздајући се управо у Господње обећање царства Божијег.

Кратка житија светог Андреје Критског и светог Саве Горњокарловачког

Свети Андреј архиепископ Критски. Рођен у Дамаску од родитеља хришћанских. Од рођења па за седам година био нем. Када га родитељи одведоше у Цркву и причестише, он проговори. Толика је сила божанског Причешћа. У 14 години оде у Јерусалим и постриже се у лаври св. Саве Освештаног. Разумом и подвигом надмаши многе старије монахе и би пример многима. По том га патријарх узе себи за писмоводитеља. А када поче свирепствовати јерес монотелитска (једновољничка) - која учаше да Господ Исус немаше вољу човечанску него само вољу божанску - сабра се у Цариграду шести Васељенски Сабор 681 год. у време царовања Константина Брадатог. Патријарх Јерусалимски Теодор не могаше ићи на Сабор него посла као свога пуномоћника, овога Андреја, тада архиђакона. На Сабору Андреј показа своју сјајну даровитост, речитост, ревност према вери и необичну разборитост. Помогавши да се вера православна учврсти Андреј се врати у Јерусалим на своју дужност. Доцније би изабран и постављен за архиепископа острва Крита. Као архијереј би омиљен веома од народа. Ревноваше много за Православље и сузбијаше крепко све јереси. Чињаше чудеса молитвама својим. Молитвом одагна Сарацене од острва Крита. Написа многе поучне књиге, песме и каноне, од којих је најпознатији Велики Канон Богородице, што се чита у четвртак пете недеље часнога поста. Беше такав по свом спољнем изгледу, „да гледајући му лице и слушајући његове медоточне речи свак се наслађаваше и поправљаше." Враћајући се једном из Цариграда он предрече своју смрт пре него достигне Крит. Тако се и догоди. Када лађа пловљаше близу острва Митилене, сконча свој земни живот овај светилник цркве и пресели се душом у царство Христово 712 г.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Андреје, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 19. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете, рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941. одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима: Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је владика одведен са 2000 Срба према планини Велебит. Негде на овој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослов Српске Цркве као свештеномученик.

Тропар (глас 8.):

О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.