ХОДОЧАШЋЕ СВЕТИЊАМА БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕ

ХОДОЧАШЋЕ СВЕТИЊАМА БРАНИЧЕВСКЕ ЕПАРХИЈЕСа благословом Његовог преосвештенства епископа шумадијског г. Јована, и молитвама узнетим Светом Старцу Тадеју, на Празник Препободобних Сергија и Германа у недељу, 24. септембра, верници Цркве Светог Саве са Аеродрома, предвођени протонамесником Немањом Младеновић, кренули су у ходочашће светињама Браничевске епархије.

Наша прва дестинација био је манастир Витовница, задужбина Светог Краља Милутина, из времена после 1291. године када је Свети Краљ победио великаше браћу Дрмана и Куделина који су управљали Браничевом из града Ждрела у Горњачкој клисури. Tу нас је дочекао Игуман Манастира, висикопреподобни Отац Пимен. Овде смо се заједнички причестили Пречистим Тајнама и имали прилике да примимо благослов Старца схи-архимандрита Лазара савременика Светог Старца Тадеја чији се земни остатци налазе у порти манастира. Први писани помен о Витовници потиче из 1537. године из времена турске власти. Делио је судбину свог народа и ових простора, а то значи да је више пута рушен, спаљиван и поново из пепела подизан. Као и сви српски манастири, налази се скрајнут са главних путева, у прелепој околини која омогућује духовни мир. Обновљен је 1856. године трудом игумана Хаџи Стефана Бојовића. Том приликом, браћа Иван и Милија Марковић извела су живопис и сликану декорацију иконостасне преграде. Под је поплочан каменом, a дозидана је спољна припрата и звоник.

Упутили смо се затим у Манастир Горњак, који лежи на тесној равни, са леве стране реке Млаве, уз планину Јежевац. У манастиру се налазе мошти светог Григорија Синаита - млађег који је око 1379. године основао манастир. Манастир је за време турске владавине углавном био без монаха а затим и без кровног покривача на цркви који је однет. Године 1910. је постављен заштитни кров на манастирску цркву, током 1963—1975. извршена је потпуна реконструкција главне цркве, унутрашњост храма је била у великој мери сачувана. Од 1982. је почела изградња конака и манастир је поново оживео, тадашњи игуман био је схиархимандрит Јулијан Кнежевић (1918—2001). Манастир је женски, у 21. веку игуманија је била Ефимија, а потом Нина нсадашња игуманија је Мати Вероника.

Пут нас је потом одвео до Миљковог манастира где нас је дочеккала једна од сестара ове свете обитељи и упутила у историјат манастира. Миљков Манастир или раније познат као манастир Буковица (до 18. века), се налази у атару села Гложане у општини Свилајнац, на десној обали реке Велике Мораве, припада Епархији браничевској Српске православне цркве. Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти - монаси на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим, до сада најобразованијим духовником у историји манастира који је пуно допринео у обнови манастира. Један од Светитеља који су овде потекли је Свети Јован Шангајски чији се делић Светих Моштију овде налази. Жудећи за Богом због прогнозираних 5 година остатка живота, Томислав Штрбуловић је упознао архимандрита Амвросија који је доста утицао на њега, потоњег светог Тадеја Витовничког.

Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни, а од доласка игуманије Доротеје 1967. почиње процват манастира. 1968. завршен је конак са јужне стране, а 1996. са југоисточне - ближе цркви. Оближњи Манастир Добреш, који је проглашен за метох Миљковог манастира, у обнови је од 2003. године. Манастирска слава је Ваведење пресвете Богородице (4. децембар) а традиционално се одржава прослава Св. Преображења Господњег (19. август) као заветина некадашњег насеља у близини манастира и општенародни сабор.

Даље пут нас је одвео у Манастир Златенац који се налази у источној Србији, у селу Гложане, у оквиру општине Свилајнац. То је женски манастир чија је црква посвећена Светим Врачима, Козми и Дамјану. Припада Епархији браничевској Српске православне цркве.Манастирска слава је 14. јула. Манастир се налази на стрмој десној обали Велике Мораве и до њега води стаза са више од стотину степеника. Окружен је густом шумом. Саграђен је 1427. године, за време владавине деспота Стефана Лазаревића и његова је задужбина. У исто време су саграђени Руденица, Каленић и Манасија. После најезде Турака, манастир је порушен. Први писани податак о манастиру потиче из 1718. године, са географске карте Аустро-угарског генералштаба, где се наводи да је црква срушена, а већ 1734. године записано је да Златенац активан и да има братство. Последње велико рушење догодило се 1811. године, када су га Турци гађали топовима са оближењег брда. Неколико пута обнављан у првој половини 20. века, али непотпуно или нестручно.

Овом посетом Златенцу завршило се наше поклоничко путовање. Пуни утисака и испуњени благодаћу Божијом, у касним вечерњим часовима смо се вратили за Крагујевац.