Други део ове свечаности чинио је научни скуп са темом “Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју СПЦ”, којем је такође присуствовао велики број заинтересованих, међу којима су били свештеници, монаси и монахиње, полазници крагујевачке Богословије, представници медијских кућа.

Отварајући овај скуп, на којем се говорило колико је прво заседање Светог архијерејског сабора СПЦ после Другог светског рата, на којем је основана Шумадијска епархија, било значајно за даљу организацију Српске православне Цркве и њене односе са државом, Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, између осталог је рекао: „Верујући народ Шумадије, дан када је пре седам деценија на заседању Светог архијерејског сабора наше Цркве основана Шумадијска епархија, доживљава посебно важним у домостроју спасења. Да би ту чињеницу још једном истакли, окуполи смо се да од наших научника, којима још једном најискреније захваљујем за учешће, чујемо објашњење историјских прилика у којима се налазила наша Црква после Другог светског рата, али и сами тај чин сагледамо као Божије дело од користи за наше спасење.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Судећи по насловима радова који ће бити саопштени на данашњем научном скупу – “Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве” – из њих ће се видети како се развијао, и слободни смо да кажемо, унапређивао црквени живот у Шумадијској епархији од 1947. године до данас. Говориће се о првобитним тешкоћама и препрекама, првим канонским посетама Владике Валеријана манастирима и парохијама тек неколико година након устоличења, о првим подигнутим звоницима и парохијским домовима, настојању архијереја да се обезбеди довољан број кандидата за рукоположење, покушају успостављања односа разумевања и толеранције са државним и органима локалне самопуправе и коначно, о подизању великог броја нових цркава од деведесетих година прошлог века па до данас... Надамо се да ће бити документовано и најважније, повећање броја учесника у Литургијском животу, и то активних, који се редовно причешћују.“

Поздравну реч учесницима научног скупа “Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве” Пресвећени Владика Јован је завршио следећим речима: „Молимо вас, драги и љубљени учесници овог сабрања, да чврста вера у Бога оних који су од ове црквене области створили “стену необориву”, имате увек на уму речи Свтог апостола Павла: “Зато те оставих... да уредиш оно што је недовршено, и да поставиш по градовима стерешине, као што ти ја заповедихи” (Посланица апостола Павла Титу 1, 5).

Милосав Ђоковић, докторанд Понтификалног орјенталног института у Риму (Факултет источних црквених наука), говорио је о процесу оснивања епархија у новијој историји Српске Цркве, од 1831. до 1947. године. Овај рад донео је аутентичну хронику развоја унутрашње организације наше Цркве, али је истакао и допринос Цркве развоју друштвених односа у Србији и Југославији током XIX и XX века.

Ток рада Светог архијерејског сабора СПЦ, који је у пролеће 1947. године сазвао Патријарх Гаврило (Дожић), приказао је професор др Предраг Пузовић. Као једну од најважнијих одлука Сабора истакао је оснивање Шумадијске епархије и постављање за њеног првог Архијереја дотадашњег викарног Епископа будимљанског Валеријана Стефановића. Професор Пузовић говорио је и о занављању епископата на овом Сабору, што је било од одлучујућег значаја за даље унапређење црквеног живота.

Др Радмила Радић, научни саветник Института за новију историју Србије у Београду, у реферату Сабор Српске православне цркве 1947. године – консолидација и/или отпор настојала је да расветли компликоване односе новоуспостављене државне власти после Другог светског рата и Српске православне Цркве. Истакнути су притисци који су вршени на Патријарха Гаврила после његовог повратка из прогонства, али и то колико стари Патријарх није био спреман да прихвати намераване злупотребе Цркве. Драгоцено је било чути и податке из непосредних извора колико је комунистичка власт настојала на свим плановима да маргинализује Српску православну Цркву.

Протонамесник Саша Антонијевић, докторанд Православног Богословског факултета Универзитета у Београду и парох крагујевачки, говорио је о препрекама које су државне власти чиниле приликом устоличења епархијских архијереја изабраних на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ 1947. године. Чули су се и подаци о безочним насртајима власти на настојање обнове црквеног живота у током рата пострадалим црквеним областима, али и о чврстој жељи православних верника да се боре за своје Владике, који до сада нису били познати историјској науци. Посебно су описане препреке које су власти приредиле када је у Крагујевцу устоличен Владика Валеријан.

О намери државе и Комунистичке партије да онемогуће после Другог светског рата рад Богословског факултета у Београду гоорио је Негослав Јованчевић, професор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Обрађен је период од формирања злогласног Суда части на Београдском универзитету 1944. године, који је са Универзитета избацио четири професора Богословског факултета, до 1952. године када је овај Факултет вољом партије и државе искључен са Београдског универзитета, са намером да буде ликвидиран. Поменути су и примери писања лажних карактеристика од стране доушника за професоре, нарочито за чувеног византолога др Драгутина Анастасијевића, рођеног Крагујевчанина.

У раду протојереја-ставрофора Саве Арсенијевића, пароха у Крагујевцу, о страдању свештенства на подручју данашње Шумадијске епархије током Другог светског рата и после њега, нарочито су важна непосредна сведочанства колико су органи државне безбедности комунистичке и социјалистичке Југославије били заинтересовани за све сегменте црквеног живота, односно на шта су све били спремни да га омету. Све ово је документовано примерима о страдању у свештеничкој породици Арсенијевић због ревносног служења Цркви.

Монах Игнатије Марковић истакао је историјске везе Богословије Светог Саве и Шумадијске епархије које су толико чврсте да су сви досадашњи шумадијски Архијереји (Владика Валеријан, Владика Сава Вуковић и садашњи Епископ шумадијски Јован Младеновић) завршили ово угледно училиште наше Цркве. И данашња Богословија Светог Јована Златоустог у Крагујевцу свој живот је започела као одељење Богословије Светог Саве.

Рад Владана Костадиновића, професора крагујевачке богословије Светог Јована Златоустог о црквеном животу Крагујевца од 1947. године до данас, поред тога што доноси поуздана сведочанства о напорима архијереја, свештенства и верног народа да би овај град у правом смислу речи постао хришћански, представља и надахнути есеј о исушењима која очекује оне који се боре како би Господ сваки дан додавао Цркви оне који се спасавају (Дела апостолска 2, 47).

Једино ваљаном историјском методологијом – заснованом на проверљивим изворима, јереј Марко Јефтић, докторанд Православног богословског факултета Универзитета у Београду и парох младеновачки, приказао је парохијски живот у околини Младеновца у време оснивања Шумадијске епархије, са посебним освртом на оснивање Младеновачког архијерејског намесништва. Врло су корисне и информације о личностима које су се старале да Црква у овом делу Шумадијске епархије унапреди своју мисију.

Његово преосвештенство Господин Јован, Епископ шумадијски, након целодневног трајања научног скупа “Значај одлука Светог архијерејског сабора 1947. године за историју Српске православне Цркве”, одржаног у Крагујевцу поводом прослављања седамдесетогодишњице оснивања Шумадијске епархије, за научне раднике који су имали излагања, приредио је пријем у Владичанском двору у Крагујевцу.

Негослав Јованчевић