Када се наврши тридесет година од његове смрти, патријарх Прокл одржи један говор у спомен свога духовног оца и наставника, и тим говором толико разгори љубав народа и цара Теодосија Млађег, према великом светитељу, да сви пожеле да се Златоустове мошти пренесу у Цариград.

Прича се да се ковчег с моштима никако није дао покренути с места све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај (јер мајка Теодосијева, Евдоксија, виновна је била за прогонство светитеља) и призивајући га да дође у Цариград, негдашњу резиденцију своју. Кад је ово покајно писмо положено на ковчег, ковчег постане сасвим лак. При преносу, многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. Када су мошти приспеле у престоницу, тада је цар поново над моштима молио светитеља за опроштај у име матере своје, и то као да она сама од себе говори: "Док ја живех временим животом, пакост ти учиних, а сада када ти живиш бесмртним животом, буди користан души мојој. Слава моја прође и ништа ми не поможе; помози ми ти, оче, у слави твојој, помози ми пре него што будем осуђена на Суду Христовом!" Када је светитељ унесен у цркву Светих Апостола и постављен у престо патријаршијски, тада је маса света чула из уста његових речи: "Мир всјем!"

Пренос моштију светог Јована Златоуста извршен је 438. године (в. 30. јануар и 13. новембар).

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Епископ нам у беседи говори да је живот Светог Јована Златотог је имао три јаке смернице: изванредну способност да објасни Благу вест Христа, страствено и на језику културе свога времена; јако наглашавање друштвених последица Јеванђеља; и труд да учини молитву лепом преносећи теолошко размишљање кроз песничку форму. Епископ нас на крају позива да следимо пример угодника Божијег како би узрастали непрестано у врлини и добрим делима.

ђакон Милутин Гашевић