ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА О ВАСКРСКУ 2018. ГОДИНЕ

ЈОВАН

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ
ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ

СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД
БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА
УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Јер нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да светац Твој види труљења
(Псалам 16, 10)

Ове речи пророка и цара Давида обистиниле су се у празнику Христовог Васкрсења, празнику велике хришћанске радости и весеља. Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему (Псалам 118, 24). Ово је Један и Јединствен дан, једини Нови дан. Ништа ново под сунцем осима једнога – осим Господа Христа. То је Једино Ново, кличе Преподобни Јустин Ћелијски позивајући се на пророштва Старог Завета и речи Светог Јована Дамаскина. Ову јединствену Новину стичемо само вером у васкрслог Господа Христа, јер у овом свету, браћо и сестре, ништа није вечно осим Онога који не умире, осим Онога који је јачи од смрти, а то је Господ Исус Христос и све што је од Њега и у Њему.

Васкрсење Господа Исуса Христа потиснуло је сва друга дела и чуда и као неизмерна вредност постало је центар Хришћанства. Ако Хришћанство одређује један догађај, онда је то Васкрсење Христово, ако се Хришћанство може свести на један дан, онда то није Његово рођење, већ његово васкрсење, како кажу наши светитељи.

Васкрсење Господа Исуса Христа из мртвих јесте централни догађај спасења људског рода. Васкрсењем из гроба, Спаситељ је објавио победу над смрћу – последњим непријатељем свих људи. Човекољубиви Господ, који је ради нас људи примио распеће и смрт, примио нас је да будемо учесници победе над смрћу. Људска природа у Богочовеку Христу примила је смрт, али је та иста природа васкрсла и однела над њом победу. Тријумф који је Господ извојевао у телу донео је слободу од пропадљивости свим људима и ту слободу већ овде уживамо кроз Васкрсење Спаситеља нашег. Господ Христос је својим Светим телом окусио смрт да би се уништењем трулежности сила Васкрсења пренела на сав људски род.

Због свог изузетног значаја за људски род и за целокупну творевину, Васкрсење често називамо новим стварањем, јер од Њега почиње обнова све твари. Обнови се и небо и земља и испуни се реч Господња: Ево, све чиним новим (Откривеље 21, 5). Сви који верују у Христа саваскрсавају у нови живот и приносе своје духовно и физичко биће Богу већ оживљени из мртвих.

Васкрсење Христово је Празник над празницима зато што најдубље одређује живот Цркве. И не само овај дан, већ свака недеља у години као Дан васкрсења, сабира верне у Цркви, у спасавајућу заједницу Трпезе Господње.

Култура савременог човека и његове животне навике пренебрегавају најважније, заборављају, скривају и негирају смрт. Али, ради се о лажном осећању прогреса, слободе и свемоћи човека, јер смрт, ма колико да је апсурдна и ма колико да је неприхватљива за свет, остаје велико и коначно питање за човека, општи и основни проблем човековог постојања, па је зато и најзначајнија тема православне вере, богословља и духовности. Без превазилажења смрти, тог неумитног и свеопштег догађаја, не можемо да говоримо о људској слободи и савршенству. Човеково постојање би тада постало апсурдно, Хришћанство би заиста постало неразумњиво, свело би се на идеологију, не дајући човеку могућност васкрсења и благодатног вечног живота. У свету где владају лицемерје, страх и човеково несналажење пред тајном смрти, хришћанско учење не долази да придода нове теорије, погледе и разна друга размишљања о смрти, него да објави њену тајну кроз дар и смисао спасоносног дела Христовог. Једино Хришћанство „прихвата трагичност смрти и посматра је у личним размерама, будући да и Бог пролази њеним путем и сви Га следе“, каже Павле Евдокимов.

Све ово можемо прихватити и разумети ако имамо вере у Христа, вере у Васкрсење и вере у Живот вечни. Отуда је хришћански живот испит и исповедање вере, сведочење и сведочанство живота, страдање и Крст, састрадавање са Христом које се изражава у састрадању са другима (види Посланицу Филипљанима 1, 29, Посланицу Римљанима 8, 17 и Прву посланициму Коринћанима 12, 26). Састрадавамо да бисмо се прославили, јер не сапрославља се човек са Исусом ако претходно не састрадава са Христом. Дакле, онај који презире људску славу, удостојава се славе Божије и његово тело се прославља са душом. Слава тела је потчињавање целомудрености Богу. „А слава ума јесте истинито гледање Бога у светлости Васкрсења Христовог“, говори Свети Исак Сирин.

За хришћанско искуство смрт није природни крај људског постојања, јер је плата за грех смрт, а дар Божији и живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем (Римљанима 6, 23). Дакле, плата за грех је погибељ, трулежност, одвајање, тајна која после пада замењује тајну живота. Смрт није ни несавршеност природе, нити метафизички безизлаз. Ко је отуђен од Бога не може да преживи као човек, не може да опстане као потпуно биће. По отачком богословљу, терет греха не чини самоосуђивање савести и осећање кривице, него и подељеност личности и апсолутно поништавање устројства људске природе. Пали и смртни човек није више човек, он је кроз битисање понижен. Знак овог понижења јесте смрт човекова, каже Георгије Флоровски.

У суштини, смрт је одвајање од Бога Који је живот, док је смрт лишавање живота. Тако је и Адам произвео смрт у себи одвојивши се од Бога. Није Бог саздао смрт, него се ми сами, из зле воље, одвајамо од Вечног живота.

Од Васкрсења Христовог, смрт више није страшна за човека, него је човек страшан за смрт. Смрт постаје немоћна зато што је уништен њен центар, грех као одвајање од Бога. Човековој природи, која наставља да се суочава са чињеницом смрти, од сада је дата сила Васкрсења (види Прву Коринћанима 15, 13). Смрт се преображава у рођење, постаје првина новог живота, дело поновног успостављања живота, добија карактер сна у смислу ишчекивања васкрслог живота, постаје пут ка Вечном животу. Као што је у личности Адама смрт постала осуда људске природе, која је у почетку примила насладу, тако и смрт у Христу постаје осуда греха и поново наслада у Христу. Сладострасни живот Адамов постао је мајка смрти и трулежности, али смрт Господа нашег за Адама, ослобођена од његовог сладострашћа, постаје почетак вечног и бесмртног живота, победе зла у свету.

Да би се избавили од зла и патње није довољно само да се опет уздигнемо ка Богу. Неопходна је жива заједница са самим Богом Који је васпоставио ток духовног живота у мртвом човеку, поробљеном и парализованом грехом и злом. Парадоксалност зла лежи управо у располућености људског постојања и читавог космичког устројства, она почива у расцепу живота надвоје, расцепу који је последица одвајања од Бога - као да постоје две душе у једној личности. Добро и зло су некако чудно помешани, али овде никаква синтеза није могућа. Природно добро је превише слабо да се одупре злу. Зло постоји само кроз добро и само благодат Божија може да савлада овај људски безизлаз. Формална анализа зла није довољна и постојање зла је стварност на религиозном плану. Само кроз духовни подвиг можемо разумети и разрешити овај парадокс, савладати овај скандал и проникнути у тајну добра и зла.

Христова победа није само победа над смрћу, него и над злом које је произвело смрт. Зато Васкрсење Христово није само победа над Његовом смрћу, него над њом као космичком појавом. „Празнујмо умртвљење смрти, разарање ада, почетак новог вечног живота“, певамо у Васкршњем канону. Христовим Васкрсењем читаво човечанство, укупна људска природа, саваскрсавају са Њим и „облаче се у нетрулежност“ – не у смислу да су сви заиста подигнути из гроба, јер људи и даље умиру. Међутим, укинута је безнадлежност умирања и смрт је учињена немоћном.

Апостол Павле је врло јасан по овом питању: А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, и празна и вера ваша... Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао (Прва Коринћанима 15, 13-14, 16). Апостол Павле очигледно жели да каже да би Васкрсење Христово било бесмислено ако не би било универзално достигнуће, ако цело тело не би непосредно саваскрсло са Главом. Вера у Христа изгубила би сваки смисао и постала би празна и узалудна. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим (Прва Коринћанима 15, 17).

Без наде у опште васкрсење, сама вера у Христа била би узалудна и бесмислена. Међутим, сада васкрсе Христос, а ми не остајемо у смрти и то више не значи умирати, каже Свети Јован Златоусти. Сила и сама реалност смрти јесте само у томе што мртав човек више не може да се врати у живот. Међутим, ако је након смрти човек оживљен и ако му је, штавише, дариван бољи живот, онда није реч о умирању, већ о уснућу.

Прослављање Васкрса није обичај, већ слављење остварења вечног смисла човековог и свега постојећег. Светлост Христовог Васкрсења призива све нас да се поклонимо Њему као једином правом Путу, Истини и Животу (Јеванђеље по Јовану 14, 6), у нади на свеопште васкрсење из мртвих и вечни живот човека и целокупне творевине. Сведочећи у радости свете вере православне да нас ништа не може одвојити од љубави Божије која вечно обнавља наше неуништиво заједништво са Богом, свима желимо да овај Празник над празницима проведете у духовној радости и једни са другима и у заједници са Црквом Христовом, поздрављајући вас, у име Цркве Божије у Шумадији, сверадосним и победничким поздравом: