Литургија као заједничко дело свих, подразумевала је и увек подразумева све слојеве друштва, али и не само то. Она је увек у најнижим слојевима друштва препознавала Истину и зато је човекољубље у хришћанском смислу увек плод једног литургијског догађаја. То да смо препознали нашу „малу браћу“ је чињеница нашег литургијског искуства и ништа више од тога. У том смислу правимо разлику између хуманитарних активности разних овосветских организација и човекољубља које извире из самог литургијског искуства. Ове две стварности немају ни суштинских, а ни формалних додирних тачака. Можемо их упоређивати и доводити у везу само ако занемаримо литургијски простор, а ово обично бива на штету хришћанског човекољубља.
Тако је 2016. године, братсво при храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу, у току Великог Поста упутило позив на човекољубље нашој црквеној заједници. Овај позив је насловљен јеванђелски познатим стихом „Гладан бејах и нахранисте ме“. Идеја је била да оваплотимо све горе речено, да посведочимо да смо заиста окусили и видели Христа Човекољупца. У нашој Богословији, где се спрема храна за ђаке и професоре, постоји један одређен број оброка које смо понудили нашим парохијанима као начин помоћи нашим ближњима. Ово је био и јесте модел да се наша литургијска окупљања не завршавају изласком из храма, већ напротив, да се наставе и да она имају свој плод кроз човекољубље. У техничком смислу ово човекољубље се изражава тако што ће неко приложити новац за оброке који се спремају у нашој Богословији. По завршеном посту, свештенство дели ове оброке кроз купоне својим парохијанима којима је ова помоћ и више него потребна. Са истим купонима, добијеним од својих свештеника, наши парохијани одлазе у кухињу Богословије где узимају своје оброке, топле, свеже и куване. Тако да они у васкршњем периоду, периоду Педесетнице, имају празничну трпезу у својим домовима. За ове три године (2016, 2017, 2018), наша црквена заједница је скупила, а свештенство поделило 1600 оброка. Вреди напоменути да је овај позив у локалној заједници препознат као нешто што је добро и да га на такав начин везују за нашу локалну Цркву, али и Цркву на општем плану.
Дубоко свесни да сиромахе имамо свагда са собом, и да Црква није хуманитарна организација, односно да то није њено примарно дело, ми бисмо волели да се ова пракса устали и умножи. Све то из разлога горе наведеног и реченог, јер тиме сведочимо наше аутентично литургијско искуство. Оно никад не претендује да Царство Божије замени царством земаљским, већ је као она јеванђелска со која се количински и не види, али је квалитативно њено делање од суштинског значаја.
Овим путем се захваљујемо свима који су се одазвали на наш позив, молећи се Богу нашем заједничком Човекољупцу да их награди својим небеским даровима.
јереј Александар Мирковић, парох треће парохије аеродромске
