Првога дана посете Епископ шумадијски је, са својим пратиоцима протојерејем ставрофором проф. др Зораном Крстићем и архимандритом Прокопијем, обишао сâмо седишта Митрополије, нови двор у коме је био смештен, и стари двор и образовни комплекс који задивљује. Митрополит Василије је неко ко не може да замисли црквени живот одвојен од снажне социјалне делатности. Томе додатно и вероватно пресудно, доприносе услови живота у мешовитој хришћанско-исламској средини који захтевају од црвених вођа ангажман на социјалном плану. Тако је око старог митрополијског двора из 19. века подигнут образовни центар са вртићем, основном и средњом школом и 13 високих школа за струковно образовање разних профила. У центру се школује 2200 ученика обе религије и њихови успеси у раду, о којима нам је говорио ректор Надал Томе, члан либанског парламента, оправдавају велики труд Митрополита и аркадијских хришћана. Митрополит и епископ шумадијски су тог првог дана разменили поклоне и истакли чврсту хришћанску љубав која нас сједињује у једну Цркву упркос географској раздвојености.

Други дан је био резервисан за посету Његовом Блаженству Патријарху антиохиском Г. Јовану који је боравио у манастиру Успења Пресвете Богородице у брдима изнад Бејрута. На путу ка Бејруту, петнаестак километара изнад Триполија, посетили смо најпре, бисер труда Антиохијске патријаршије на пољу образовања, Баламандски универзитет. Ако је образовни центар у Шехтаби бисер онда је Баламандски универзитет, потпуно у власништву Цркве, дијамант. Модеран универзитетски кампус са скоро 9000 студената, свим факултетима и пропратним садржајима, на 7 хектара имања, са погледом на Средоземно море, показује какву снагу и друштвене идеале имају антиохијски хришћани. Остали смо без даха поносни на такав труд и визију. Посетили смо теолошки факултет у Баламнду где смо се срели са деканом факултета и видели један део факултетске библиотеке. Одмах изнад теолошког факултета, све у оквиру кампуса, је манастир Успења Пресвете Богородице из 11. века. Све је овде одисало редом, молитвеношћу и старином.

Пут смо наставили ка Бејруту који је светска метропола у сваком погледу и зашли у брда изнад града, обронке Либанске горе. Пошто је Либан сав у брдима она су насељена, и заправо немате утисак да сте изашли из града и ако се непрестано пењете. Сам манастир, поново Успења Пресвете Богородице, у коме је боравио Патријарх, је на 1200 метара надморске висине из кога се пружа незабораван поглед на врхове Либанске горе, још под снегом, с једне, и Средоземног мора с друге стране. Његово Блаженство Патријарх антиохијски Г. Јован са још неколико митрополита и епископа је најсрдачније могуће примио Епископа шумадијског Г. Јована. Размењени су уобичајени поклони, а онда се Његово Блаженство обратио Епископу шумадијском бираним речима добродошлице и захвалности. Посебно је истакао моменат посете, непосредно после америчког ракетирања Дамаска, као знак хришћанске подршке вернима Антиохије у ратним невољама. Патријарх је нагласио добре односе између две Православне Патријаршије и споменуо своју скорашњу (у октобру) посету Српској Патријаршији која ће још додатно те односе учврстити. Посета Епископа шумадијског Г. Јована је у смислу приближавања две Патријаршије врло значајна. Епископ шумадијски је у истом тону братске љубави одговорио, подсећајући да смо и ми прошли кроз слична искушења која сада имају хришћани Антиохије. Братски разговори су настављени и током ручка који је Патријарх приредио гостима.

Увече после посете Патријарху, наставили смо пут ка Сирији и дошли у једну од епископија Митрополита Василија, у градић Мармариту у Долини хришћана. У Мармарити се налази манастир Светог Георгија, један од најстаријих и најзначајнијих манастира Антиохијске патријаршије. Садашња црква је из 17. века, али се испод налазе још најмање два слоја остатака – један из 12. века из доба Крсташа и онај најстарији из шестог века. На једном од брда око Мармарите се налази добро очувано крсташко утврђење које доминира долином, ткз. „Витешки замак“. У околним селима смо обишли и неколико цркава из 19. века, Светог Јована Златоуста, цркву посвећену Благовестима са образовним центром у изградњи.

У послеподневним сатима смо се упутили ка другој епископији у саставу Митрополије, Сафити где нас је срдачно дочекао епископ града Г. Димитрије. Хришћани Сафите су нам у двору приредили богату вечеру са својим специјалитетима на којој је Епископ Димитрије, у име своје пастве, врло емотивно изразио захвалност Епископу шумадијском на посети и исказаној братској љубави. Епископ шумадијски Г. Јован се обратио присутним хришћанима позивајући их на истрајност и поверење и наду у Христа. Сутрадан пре подне смо посетили цркву Светих Архангела која је преуређена кула крсташког утврђења из 12. века на самом врху брда на коме се налази Сафита, а затим и манастир Светог Илије. Пут смо, око поднева четвртог дана посете, наставили ка Тартусу, великом лучком граду са око двеста хиљада становника, седишту епископа Атанасија у оквиру Митрополије аркадијске. Историја Тартуса сеже дубоко у прошлост. Био је феничанска колонија, а затим у јелинском периоду град под називом Арадос. Заправо, преко пута садашњег града је мало настањено острво које је било први град са називом Арадос. На копну је била лука Андарадос која се даље развила у велики град. Хришћанска историја и Арадоса и Андарадоса је врло богата. Њихови епископи се помињу и на Првом и на Четвртом Васељенском сабору. Са доласком Крсташа, град је био седиште латинског бискупа и Крсташи су му дали име Тартоза одакле и данашње Тартус. Музеј града Тартуса, који је, нажалост, био затворен, налази се у Богородичиној цркви где је било седиште латинског бискупа, а која је саграђена на темељу старије византијске цркве. У једном делу музеја са налази и најстарији део, остаци врата где су, по предању, проповедали и апостол Петар и апостол Павле. Оно што смо могли да видимо у дворишту музеја – крсташке базилике, је велики број остатака стубова, гробова и осталих камених остатака из разних периода историје овог града. Митрополит Василије и Епископ Атанасије су нам показали нови двор и цркву Успења Пресвете Богородице.

У вечерњим сатима смо посетили манастир Успења Пресвете Богородице на око тридесет километара од Тартуса у Митрополији Лаодикијској, који је на нас оставио дубок утисак. Двадесет пет монахиња са игуманијом Макрином су изузетно уредиле и цркву и манастирске конаке. Поред цркве је сахрањен недавно преминули Митрополит Лаодикијски Г. Јован коме је Епископ шумадијски, на гробу, одслужио мали помен.

Последњег дана посете, у петак 20. априла вратили смо се у Либан и послеподневне сате провели у разговорима са Митрополитом и припремама за вечерњи повратак у Србију.

Биће потребно још времена да се слегну и среде сви утисци, а они први су радост и захвалност како Митрополиту Василију тако и свим његовим епископима, свештеницима и народу на гостољубљу и исказаној великој хришћанској љубави. Ова древна Патрирајшија, један од стубова Православља кроз историју, је вековима мученичка, а њени верни једноставни и срдачни показују тако своју дубоку хришћанску укорењеност.