По прочитаном Јеванђељу по Матеју, Преосвећени Владика Јован је поучио верни народ. "Сваки који призна мене пред људима признаћу и ја њега пред Оцем својим на небесима". Ове речи за сваког човека дају му некакву снагу и моћ да оно што он исповеда, да то, није узалудно. То је исповедање, признање Сина Божијега пред људима. То значи да ће мене признати Бог пред Оцем својим небеским. Господ тиме подстиче своје апостоле, а преко њих и нас. Хришћанин је дужан да исповеда Христа. Ми морамо имати снагу и силу да признамо и пред другима. Да га се не одричемо и не постидимо. То не сме да буде дрско нити без смирења. Да се не застидимо пред човеком, да ми верујемо у Христа. Ми добијамо тиме Христа за сведока, када дођемо пред лице Божије, да ће Он сам казати: Ти си мене исповедио за другога. Да би веровали морамо да имамо благодат Божију. Треба да верује да је Бог творац неба и васељене. Нама је потребно да исповедамо Христа делима. За све нам је потребна вера. Нема тог дела људског којег би човека спасло од смрти. Ко се хвали својим слабостима? Смирен човек. Човек који призна да не зна заиста... Хришћански је да свакога другога сматрамо за бољим од себе. Онај који је најгори може испасти да се покаје и да постане добар, а ја да останем најгори. Бог се гордима противи а смиренима даје благодат. То је оно што треба да знамо, да Бог иде у сусрет човеку и да чини тај први корак. Наш сусрет са Богом треба да буде у нашем срцу, души и уму. Ако ту не створимо тај сусрет, немојмо да га тражимо било где другде. Не можемо угледати лице Божије ако не признамо Бога, и не можемо се срести са Богом ако се овде не сретнемо кроз Причешће кроз свете тајне и врлине.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

ђакон Александар Ђорђевић