Манастири сремске епархије су уништавани од турака, поготово од усташа за време Другог светског рата.

После рата, у кумунистичкој владини, настао је париод државне и народне небриге за своје светиње, период сиромаштва Свете Српске Православне Цркве, сиромаштва манастира, духовног сиромаштва народа, а зуб времена је чинио своје.

На овом путовању посећени су манастири Привина Глава, Кувеждин, Ђипша, Шишатовац и Петковица.

Манастир Привина Глава у 12. веку је основао властелин Прива, а крајем 15. века обновио деспот српски Јован Бранковић. О томе како је манастир добио име опат Бонини (1702) наводи једну веома интересантну легенду: „Старији људи из овог места причају да су чули да је деспот Србије Вук Бранковић дао не малу суму новца за градњу ове цркве и манастира. Требало је да буде главни у Срему, којим је тада Бранковић владао, будући да је био православни и он, и његови претходници, и наследници. Пошто су градитељи с новцем побегли, лопови су их на нареченом месту убили. По томе је место названо Привина Глава, тј. пребијена глава“. Данас се мисли да је манастир саграђен током XV века, а (као и већина фрушкогорских манастира) и овај се везује за породицу Бранковић. Таква верзија о настанку манастира има далеко више вероватноће него она да је његов оснивач властелин Приба, тим више што је околина где се налази манастир некада припадала припадницима породице Бранковић. Ту су деспоти Вук Гргуревић (Змај Огњени Вук), а касније Ђорђе и Јован Бранковић држали тврђаву у Беркасову (која је тек километар или два удаљена од данашњег манастира) и из ње полазили у безбројне патроле пазећи на турске провале. Стога и вероватноћа да су Бранковићи пожелели да у близини утврђења имају манастир. Манастир са црквом посвећен је архистратизима Михаилу и Гаврилу. На посредан начин то потврђује и стара рукописна књига „Минхенски псалтир“ у коме се налази белешка да је ова књига писана у Цариграду и у Светој Гори, а да је припадала Георгију, старом српском деспоту. То би требало да значи да је књига била власништво деспота Ђурђа Бранковића, а да ју је касније вероватно неко од припадника ове породице коме је књига припала након деспотове смрти (Вук Гргуревић, Ђорђе или Јован Бранковић) поклонио манастиру.

Манастир Кувеждин (16. век) је задужбина деспота Стефана Штиљановићa. На југозападним обронцима Фрушке горе, у долини Јарошког потока, налазе се остаци манастира Кувеждин са црквом посвећеном св. Сави, настрадалог за време II светског рата. Према легенди, основао га је 1520. последњи српски деспот Стефан Штиљановић. Први пут се помиње у турском дефтеру из 1566–7. као „манастир свети Сава, друго име Кувеждин близу села Ванђинца”. Изградња нове барокне цркве започела је 1818, за време игумана Генадија Кириловића. Као главни извођач радова помиње се Матијас Шимидингер из Новог Сада. Полукружна олтарска апсида, плитке правоугаоне певнице и осмострано кубе без постоља над средишњим делом једнобродне црквене грађевине, представљају типичан пример барокне организације простора. Репрезентативном изгледу храма доприноси фасадна декорација изведена у духу класицизма. Троспратном барокном звонику из 1803. призидана је успешно нова црква, тако да је његова доминација над западним прочељем потпуна. Иконостас Јанка Халкозовића из 1772. замењен је новим, за који је сликану декорацију начинио Павле Симић, а дрвену резбу Георгије Девич. Са Симићевог иконостаса из 1849. сачувано је 20 икона које сведоче о богатству ликовног изражаја ове барокно класицистичке целине. Југоисточно од манастира подигнута је 1779. гробљанска капела. Кувеждински манастир је делимично обновљен од 1973. до 1975, а приликом радова током 2004. године обновљен је свод, кров над бродом цркве и звоника у целини.

Манастир Ђипша је крајем 15. века основао ктитор деспот српски Јован Бранковић. Манастир се налази на западном огранку јужног обронка Фрушке Горе у близини села Визић. Манастирска црква посвећена је св. Николи. Предање каже да је Ђипшу сазидао деспот Јован Бранковић крајем 15. века. Први поуздани подаци о овом манастиру у турским изворима потичу из друге половине 16. века. Црква је највероватније саграђена у 16. веку. Почетком 18.века Ђипша је забележена као метох манастира Кувеждина. Стара манастирска црква крстообразне основе обновљена је 1744. године ктиторством Петра Јовановића, житеља Новог Сада. 1764. године, ктиторством „пустиножитеља“ Матеја, изграђена је нова припрата са звониким, над којом је формирана капела посвећена Покрову св. Богородице. Иконостас је резан 1751. године у Новом Саду, а сликао га је 1753.-54. године живописац Теодор Стефановић Гологлавац. Од почетка Првог светског рата до 1922. године манастир је био напуштен. Дуже времена је био под управом манастира Кувеждина. Проглашен је за самосталан манастир тек 1923. г., када је Кувеждин постао женски манастир. Како је Кувеждин имао велики број монахиња (око 50), то је Ђипша 1933. г. враћена манастиру Кувеждину, и као такав и он је постао женски манастир. Пред Други светски рат у њему је живело пет монахиња. У манастиру се чувало једно четворојеванђеље писано крајем 15. или почетком 16. века. За време Другог светског рата под управом НДХ црква манастира Ђипше је сравњена са земљом, манастир је тешко оштећен а иконостас демонтиран и однесен (делимично сачуван). Од 1980. године манастир је насељен и постепено се обнавља. Данас манастир чине црква Св. Николе и спратни конак северно од ње.

Манастир Шишатовац (16. век) са црквом посвећеном Рођењу Богородице смештен је на западном делу Фрушке горе, на извору Ремете. Према Завештателном свитку, чуваном до Другог светског рата у манастиру, основао га је 1520. жички игуман Теофил са монасима Иларионом и Висарионом на месту мале цркве Св. Николе, зване Реметска. Први писани помен о Шишатовцу, под именом Ремета, потиче из 1545. и односи се на плаћање дажбина турским властима. Током XVI и XVII века турски извори помињу низ градитељских интервенција на манастирском комплексу. Данашња црква је изграђена 1778. трудом вршачког епископа Вићентија Поповића. То је триконхална грађевина великих димензија, са куполом над пресеком трансепта и уздужног брода и високим звоником над западним прочељем. Фасаде су истакнуте наизменичним ређањем опеке и камена. Хоризонталној подели је супродстављена вертикална, удвојеним пиластрима и полуколонетама, чиме је постигнута складност у декоративном изразу. Зидану олтарску преграду осликао је 1794. Григорије Давидовић Опшић, који је аутор и зидног сликарства. Средиште култа св. Стефана Штиљановића од средине XVI века, место на коме су се чувале његове мошти до 1942, важан културни центар на почетку XIX века за време архимандрита Лукијана Мушицког, Шишатовац је као и други фрушкогорски манастири доживео судбину разарања за време Другог светског рата. Систематска обнова комплекса започела је 1970.

Манастир Петковица (16 век) се налази на југозападном делу Фрушке горе између села Дивоша и Шишатовца. Манастирска црква је посвећена св. Петки. Манастиру се прилази од стране Шишатовца. Манастир Петковица је проглашен Спомеником културе од изузетног значаја Републике Србије 1990. године. По предању манастир је основала удовица Стефана Штиљановића, деспотица Јелена у првој четвртини 16. века. Први поуздани подаци потичу из 1566-1567.. Црква је до данас задржала првобитни изглед, једино је дрвени звоник у другој половини 18. века замењен зиданим. Црква је украшена фрескама које су сликане 1588. године. Иконостас је подигнут 1735. године, а страдао је у Другом светском рату. Манастир данас чини црква и новоизграђени конак. Храм је обновљен, а војска је изградила пут до манастира и рибњак.