Читајући Јеванђелиста Марка и његову причу о саблазни фарисеја због тога што апостоли и Христос нису постили, Преосвећени је протумачио ову дивну причу. Он се осврнуо и на апостол и посланицу Коринћанима. Дивна је порука апостола Павла, где нам говори о жалости по Богу која доноси спасење, док жалост овога света доноси смрт. Ово је парадокс. Како може бити жалост а истовремено да буде и радост. О којој жалости говори апостол? Та туга је осећање грешности човека која уводи и доводи човека ка Богу. Свако приближавање Богу је највећа радост. Која нам треба већа радост него бити са Богом? Када је човек у заједници са Богом онда је у заједници са другима. Треба проверити каква је моја и твоја заједница са Богом?Ако нисмо свесни својих поступака онда нема осећај да се каје. Тако је и душа наша која је боголика ако је поробљена гресима страстима онда она вапије, тугује, покушава да се отме из тог телесног затвора. Зато душа види да ми не обраћамо пажњу на њено стање. Она се батрга. Човек када се не каје све више себе заробљава и поробљава. Покајања нема без те богочежњиве жеље и силе. Сила треба човеку да се он преобрази. Воља треба да учествује у покајању јер она изграђује човека. Ми не можемо да погрешимо ако не заволимо грех. Она га изграђује. Жалост због части и власти, она доноси смрт. Нека би нам Бог помогао да би осећали жалост због греха. Амин.
Беседа Епископа шумадијског Г. Јована
ђакон Александар Ђорђевић