ВЛАДИКА ЈОВАН ПОУЧАВА: “ЧОВЕК ЋЕ СЕ ПОМИРИТИ СА СОБОМ ОНДА КАДА СЕБИ ПРИЗНА СЕБЕ”

ВЛАДИКА ЈОВАН ПОУЧАВА: “ЧОВЕК ЋЕ СЕ ПОМИРИТИ СА СОБОМ ОНДА КАДА СЕБИ ПРИЗНА СЕБЕ”Почетак нове црквене године молитвено је прослављен архијерејским литургијским сабрањем у храму Свете Петке у Виноградима. Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је овим сабрањем уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића.

У времену када се сваки човек налази на ивици амбиса, опкољен отровним стрелама греха, када је небо далеко а чељусти провалије отворене и чекају, пут нас хришћана сигуран је само онда када ходамо вером. Свесни људских слабости, ипак не смемо заборавити да смо позвани на будност и подвиг.

На питања како да се одржимо у вери, како да савладамо наше слабости и како да духовно ојачамо, одговорио је Владика Јован у својој надахнутој беседи којом се обратио сабраним верницима:

“Да би човек духовно ојачао потребно је најпре да верује у Бога и да прихвати да једино благодат Божија може да надомести у њему оно што он сам не може да оствари. Светом тајном крштења смо се обукли у Христа, а обући се у Христа значи обући се у љубав, ону љубав која ће родити мир у срцима нашим. Ако човек нема мира у своме срцу неће га наћи ни у своме дому, ни у цркви. Рушитељ мира је грех, јер он одваја човека од Бога. Ми морамо прво да се помиримо са собом, да признамо себи себе, а када то учинимо и када се у наша срца усели мир тада ће сви немири око нас остати незапажени. Облачење у Христа значи облачење у новог човека, измењеног и преображеног, а тај нови човек јесте Господ Исус Христос. Ако се човек не облачи у новог човека онда остаје да живи старим начином живота и као такав пропада у својим страстима. И најлепша воћка постаће дивља ако се не негује; тако и човек постаје дивљи ако се не облачи у новог човека. Зато је важно да будемо послушни, а бити послушан значи испразнити себе да би се Реч Божија могла уселити у нас”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Прихватањем Речи Божије као водиље нашег живота, срца наша ће се испунити јеванђељским врлинама. То је пут од окамењености срца до пуноће живота која ће се осетити када се истински одазовемо литургијском позиву: “Горе имајмо срца”.

Урош Костић, ђакон