У прочитаном јеванђелском зачалу из Лукиног Јеванђеља, о безумном богаташу, тумачећи ово зачало Преосвећени Владика Јован је рекао:

“Јеванђеље које смо данас чули, браћо и сестре, чини ми се, да нам даје заиста прецизну дијагнозу потрошачког друштва, менталитета, човека у њему, као и самих последица ове поруке јеванђелске. Реч је наиме, о једном богаташу, који је био заиста богат, гледајући са материјалне стране, а са друге стране, био је велики духовни сиромах. Како је то могуће? Врло лако, јер то све зависи од човека, оно што му Бог даје на шта човек то употребљава, и шта човек сматра шта је вредније од вреднијег. И оно на шта се човек определи, Бог не забрањује. За шта се човек определи, то је он, то је слика његова (човекова). Ако се човек определио за Бога и оно Божанско, а оно што је Божанско то је све узвишено, то је све свето, то је све чисто, онда се човек труди да тако живи, а ако је човек роб овоземаљских ствари, онда то његово ропство човек не примећује, него мисли да није роб, а зашто? Зато што господари овоземаљским стварима. А ко је прави господар овог света, то нисмо ми, него је Бог господар, али човек тешко то прихвата из своје сујете и гордости, него мисли, не Бог, него ја. Ко је тај који тако мисли? То је онај који стално истиче своје ја, ја, ја, моје, моје, и само моје, оно што ја радим, то је исправно, оно што ја мислим, то је исправно, оно што ја чиним, то је исправно, а све други што чини није исправно... Не постоји човек у коме је све зло и човек у коме је све добро. Нажалост, у човеку је измешано и добро и зло, али Бог нам је дао разум да разлучимо шта је добро, а шта зло. Овај богаташ је све своје снаге и умне силе, све је подредио материјалном богатству. Истина је браћо и сестре, да имамо потреба за која су нам потребна материјална средства. Није мало оних који прибављајући материјална блага, да се забораве, да занемаре своје духовне потребе и тако духовно оглуве. Човек који духовно оглуви, то је теже и ружније него кад физички оглуви. Таквог човека бриге других, болести, жалости, скоро да га се не дотичу, не налазе одјека у таквом човеку, осим, ако се то тиче његове сујете. Друштвени проблеми, и проблеми другог га не интересују. Он у другом не види Бога. Оно што човека чини мудрим у Господу, јесте његова вера у Господа Христа и свест о његовој личној бесмртности и пут како да човек дође до те своје бесмртности. Човек треба да зна, да сваку прилику може да искористи као средство за своје спасење. Како кажу Свети оци, који дају савете за сиромахе за невољнике, да је њихово основно средство за спасење - трпљење, да издрже то тешко стање, јер ће то трпљење Бог наградити. Сиромаштво га не може спасити, ако, стално ропће, и стално криви другог што нема. Богаташ треба да зна да је основ за његово спасење доброчинство, милостиња, милосрђе. Човек треба стално да бди над собом и стално да размишља са чим ће изаћи пред Господа”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

У наставку Литургије, верни народ је приступио Причасној чаши, и на тај начин сјединио се са Господом Христом, а та заједница бива кроз веру, љубав, наду и молитву и наша дела.

Срећко Зечевић, протојереј