Наша света Црква прославља Светог Јована Дамаскина, чувеног борца за чистоту вере. Родом из Дамаска, на територији инославне земље, успео је да образложи потребу поштовања икона која је била јако уврежена у народу у то време. Чувена је надалеко његова књига “Тачно изложење православне вере” која представља синтезу златног периода светоотачког богословља у правослабној Цркви.
По прочитаном Јеванђељу по Марку и причи о болесној жени, коју је Господ назвао својом ћерком, Преосвећени је протумачио библијску поруку истакавши да нам ово Јеванђеље говори шта је вера за човека. Апостол Павле нам говори да је вера основ нашега живота, и да ми вером чекамо Христа. “Човек без вере није потпун човек, или боље речено није Божији човек. Ово Јеванђеље које смо сада чули, које је веома поучно, управо нам говори о тој вери, говори о вери жене која је боловала дванаест година”. Преосвећени је истакао: “Жена је дала све да се исцели, али је веровала да ће доћи Онај који је Бог наш, Који ће је излечити и вратити достојанство које јој је народ одузео само зато што је боловала од те врсте болести, јер таква болест у то време се сматрала као болест која треба да изопшти ту особу од заједнице. За њу је било много теже што је нису признавали као биће Божије. Сада замислите да дођете у друштво и неко вам каже: “не можеш присуствовати весељу јер си нечист”. Због тога се она и није усуђивала да дође пред Христа да му пољуби руку и да га замоли да је исцели јер је сматрала да не сме никоме да приђе, али зато је вера њена говорила: “ако се дотакнем хаљине његове ја ћу оздравити”. Тако је и било браћо и сестре, дотакла је се ресе хаљине његове, оздравила је и она је постала здрава, али не само телом него и душом. Оздравило је њено срце, њена вера, увећана је њена радост, јер више није нечиста. Све можемо да изгубимо у животу, некима се то и дешава, али веру не смемо да изгубимо. Јер ако имамо веру и изгубимо све, онда можемо да очекујемо да ће нам Господ због те вере вратити, и не само вратити него и умножити. Господ видевши веру ове жене рекао је: “Кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру”. Ето видите браћо и сестре, оно чега се људи гнушају, Бог се не гнуша, и ово је велика утеха за свакога од нас. Бог се не гнуша наших грехова него нас подстиче да имамо веру као ова жена. Сваки од нас ако не изгуби веру онда он може да каже: “Господе, ја хоћу да се кајем”. Сумирајући читав чудесни догађај Преосвећени је рекао: “Верујем да за ову жену, и да је Господ није исцелио, највећа радост била што ју је Господ назвао дететом својим и ћерком својом. Род људски одбацује, и баца је као небиће, а Господ каже: “Кћери моја”. Чак и када смо телесно болесни, а имамо веру, ми ћемо упола лакше поднети болест. А када немамо веру онда се и болест тешко подноси. Вера је оно што нас чини, браћо и сестре, човеком. Вера је изнад знања овог људскога. Поучимо се примером ове жене, да не губимо веру када падамо, да не губимо наду и да стално имамо пред собом Христа као Спаситеља, а где је Спаситељ ту је и спасење. Ако не тражимо спасење и не радимо на њему, нећемо ни бити спасени. Бог чека да ми учинимо тај први корак, а Он држи своје испружене руке. Нека нам вера помогне и да се молимо Богу као што су се апостоли молили: “Господе, дометни нам вере и све ће нам бити у животу другачије. Бог вас благословио”.
Беседа Епископа шумадијског Г. Јована
ђакон Александар Ђорђевић