Црква нас у ову недељу Мироносица поново враћа према гробу Христовом. За време Страсне седмице Црква нас је водила кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, а у недељу Мироносица Црква слави оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости и вери. Жене мироносице су први сведоци Васкрсења Исуса Христа. Заједно са апостолима и мироносицама и ми себе сматрамо сведоцима Васкрсења. Ми смо сведоци по вери, баш као што је Марија Магдалина показала своју веру када је донела мирисе на Гроб.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

По завршеном бденију Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован се обратио верном народу и старешини храма протојереју – ставрофору Зарији Божовићу, честитавши славу храма Светих мироносица. Поздрављајући верни народ Владика је рекао: “Нека је срећно навечерје и срећна слава овог Светог храма. У нашој Епархији два су храма посвећени Светим Мироносицама, овај овде, на Варошком гробљу у Крагујевцу и други је у селу Винча код Тополе. Заиста, када човек са разумевањем, страхопоштовањем, са осећајем светости чита Свето писмо, посебно поглавља о Страдању и Васкрсењу Господа Исуса Христа, и када томе додамо тумачења Светих Отаца, онда човек не може да се не задиви, вером, љубављу, храборшћу Светих жена Мироносица. Зашто кажем храброшћу, када је Господ разапет сви су се апостоли разбежали, осим апостола Светог Јована Богослова, сви, а ондашње власти су запретиле не само апостолима, него свима који верују у Господа Исуса Христа, да не смеју изговорити име Његово, јер су се плашили, сећамо се, кад су дошли код Пилата и казали, Господару она варалица рече да ће устати, дај да запечатимо гроб. Када човек има прилике да види то парче, неба на земљи (Свету Земљу), где је Господ проповедао, где је био разапет, где је сахрањен, не може да се не задиви вером Мироносица. Замислите, после сахране Господње, Јерусалим је био пуст, улице празне и у таквом стању, жене Мироносице имају храбрости да дођу и траже где је Господ сахрањен, да га помажу и да га припреме за погреб. Оне су победиле страх. Оне су потпуно предале свој живот Господу Христу. Из овог видимо да је страх опасна болест. Где влада страх - тамо слаби вера, тамо где влада страх - слаби љубав, чим настане страх настаје и сумња. Човек из своје сопствене сумње почиње да говори оно што не треба, чак и о најсветијем човеку. Ове жене нису сумњале. У њима су се дубоко урезале речи Христове које говоре, како ће да страда, шта ће бити у време Његовог страдања, како ће трећег дана Васкрснути, да ће сви бити уплашени, али ће им се Он јавити. Господ Христос се јавља апостолима кроз затворена врата и поздравља их речима: “Мир вам”, ове речи су им биле тада најпотребније, јер уплашеном човеку шта има веће него да му неко каже, немој да се бојиш. Господ Христос апостолу Томи каже, дођи и види, јер је и апостол Тома сумњао, али његова сумња је другачија од наше сумње, због његове сумње милиони су поверовали у Господа Христа и у Његово Васкрсење. Жене мироносице се нису плашиле и Господ их због тога награђује, прво се њима, женама, јавио, није се најпре јавио апостолима, него женама, зар то није награда. Јер Господ не гледа ко је ко, ни какав положај имамо, у Цркви нема “ни Грка, ни Јелина...”, Господ гледа срце човеково и награђује срце човеково. Треба да научимо од Светих жена, и онда када нам запрете да се одрекнемо Христа, да не смемо да сумњамо, да немамо страха. Молимо Мироносице и Светог Василија Острошког кога данас славимо, да нам помогну да ојачамо веру у себи. Да веру претворимо у дело, да та вера не буде само на речима, него да вера буде делотворна.”

Захваљујући несебичној љубави, пажњи и жртви храму Светих мироносица, прота Зарије Божовић је са својом породицом уприличио после принесених молитви, трпезу љубави за Владику, свештенство и верни народ.

Срећко Зечевић, протојереј