Догађај је почео двема родољубивим композицијама “Ово је Србија” и “Лађа француска” у извођењу гитаристе и соло певача Зорана Јовановића. Затим је цео скуп поздравио протојереј Александар Гајић, заменик Архијерејског намесника беличког у име организатора. Тему трибине је отворила секретарка удружења “У име народа” најавивши видеоклип из Лисичијег јарка, највећег стратишта жртава политичког прогона после Другог светског рата, где су казивани одељци из књиге проте Саве и где је у плану изградња споменика посвећеног свим жртвама политичког терора од 1945. до 1985. године.

Први говорник трибине био је историчар др Срђан Цветковић, председник удружења “У име народа” који је говорио на тему “Политички осуђеници у Србији”. Он је за књигу проте Саве Банковића, који је био жртва државног терора, рекао да је “прича о људској слободи, доброти и правди”. Затим је као куриозитет навео податак да не постоји српски владар који није био у некој врсти прогона или над којим није покушан или извршен атентат. Упоређујући наше комунистичко друштво са другима у свету, Цветковић је истакао да нам нема премца по броју људи по глави становника који су били у логору, затвору или осуђени на робију и смрт, чак и без суђења. И не само у то време него икада по његовом суду! Уследио је опис праксе коју је власт имала од пописа и проглашења некога за државног непријатеља, па све до његове смрти, и чак до забране о сахрањивању након смрти. О условима у затворима режима у време комунистичке Југославије, Цветковић је рекао да су били такви да се у њима није живело, него умирало. Поентирање првог излагања на трибини било је када је наведена иформација да су политички затвореници били третирани као најтежи криминалци услед не признавања државе да политички затвореници уопште постоје.
Уследило је читање одломка из књиге проте Саве од стране г. Мирослава Ђорђевића.

Други излагач на трибини био је професор Правног факултета Универзитета у Београду др Јовица Тркуља. Он је најпре говорио о политичком прогону интелектуалаца у Србији које по његовом мишљењу траје и дан данас и да је посреди деликт мишљења а не чињења. Навео је затим осуђенике иза којих су остала дела као сведочанства о овом времену политичког прогона и то су: народни посланик Драгољуб Јовановић, писац Борислав Пекић и прота Сава Банковић. Навео је и један пример политичког прогона из Јагодине – породицу Јовичић која је заборављена. Душан Јовичић је осуђен само зато што није хтео да изађе на изборе и на тај начин се определи за једну од страна на тим изборима, његов син Миодраг је такође осуђен са само 16 година, а кћер Славка исто тако, из разлога што се побунила са неколико школских другарица против смене свог професора математике у гимназији из идеолошких разлога. Професор је позвао да се неко заинтересује и уради истраживање о овој породици која то заслужује. У свом говорењу о књизи, др Тркуља је рекао да је она “верно и потресно сведочанство о страхотама тадашњег режима”, као и да је изузетна јер је прота Сава писао о великом броју осуђеника које је упознао у заточеништву, али и о људима “са друге стране” – полицајцима, иследницима, судијама... Професор је књигу назвао својеврсном “библијом робовања”. У последњем делу свог излагања др Тркуља је говорио о томе како постоје два мишљења у времену које долази након великих ломова и страдања једног народа и давао примере за оба. Једно мишљење је да у прошлост не треба дирати јер ништа добро не може да изађе из тога и да ће онај ко дира старе ране само нову крв да пусти (Грчка, Шпанија, Португал). Друго пак мишљење је да је без сучељавања са прошлошћу немогуће кренути даље (Немачка два пута у 20.веку, Пољска тек од 90-их година). У наставку излагања наређани су кораци потребни за сучељавања са прошлошћу и то су: отварање досијеа, лустрација, рехабилитација и реституција. Професор је објаснио да у Србији није дошло до првог корака, а да се остали врше привидно или никако. Најдаље се отишло са рехабилитацијом и то не због доброг закона (напротив, изуачава се као пример лоше праксе), већ због добре праксе међу судијама у Србији. Рехабилитовано је између две и три хиљаде људи, жртава режима комунистичке Југославије. Прота Сава Банковић је рехабилитован 2010. године.

Уследило је приказивање видеоклипа у којима је представљено 5 докуменатакоји сведоче о страхоти деловања режима и његовој укупној суровости.

Последњи говорник трибине био је протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ. Он је излагање почео дивном причом светог владике Николаја Велимировића о богаташу који бива вођен у рај где му Свети апостол Петар додељује вечни дом, а која говори о смирењу. Отац Саво је истакао смирење као главну врлину проте Саве Банковића, која стоји насупрот гордости, мајци свих грехова, која је у то време искривљених вредности промовисана управо као врлина. Настављајући са поукама светог Владике везаним за смирење, отац Саво нас је подсетио да се празно класје уздиже право ка небу, а да се оно пуно семена повија ка земљи. Прота Саво је тако рекао да прота Банковић о својој другој робији која је трајала 4 године написао свега трећину странице у књизи, и да је генерално себе помињао успут, а да углавном говори о страдању других. Отац Саво је надаље нагласио да је прота Сава био изузетан духовник, да је увек био спреман да пострада за Христа, како је на парохији био изузетно вољен и цењен и како су га упоређивали са синајским монахом по изгледу. А пастирско деловање он је наставио и у затвору. Прота Јовић је завршио своје излагање страшним податком да је преко 700 свештеника страдало у времену “ највећег и најдужег мира, слободе и благостања” од 1945. до 1985. године, да практично није било дана током тих 40 година да неки свештенослужитељ није био у прогону, те да зато свети Јустин Ћелијски назива овај период “страсна четрдесетогодишњица” за српски народ и непрестани “велики петак” за српску цркву. Поменувши да je управосаданавечерје прославе свештене успомене на светог Аву Јустина, отац Саво је пожелео да се и његов савременик, сапатник и сатрудник прота Сава ускоро нађе у диптиху светих наше свете Цркве.

Трибина је приведена крају још једном одломком из књиге казиваним од стране г. Мирослава Ђорђевића и још једном нумером у извођењу Зорана Јовановића “Пукни, зоро”, те су уследила питања посетилаца и кратка расправа на тему трибине.

вероучитељ Угљеша Урошевић