У беседи којом се обратио верницима, Владика Јован истакао је значај покајања у животу хришћана. “Апостол Павле у првој реченици данашњег прочитаног Апостола каже: “Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, а жалост по овоме свету доноси смрт”. О којој то жалости је овде реч? Жалост која је по Богу, то значи да је човек осетио да се огрешио о Бога, и та жалост човека побуђује на покајање. То је благодатни дар Божији који Бог даје човеку да би осетио покајање и осетио тугу, али радосну тугу. Покајање доноси радост зато што у покајању човек осећа, ако се искрено покајао, он осећа да му је Господ опростио грехе. Покајати се значи васкрснути, изменити се, и све док човек не измени самог себе он уопште не може ни да осети ту потребу да треба се каје. Покајнику Бог излази у сусрет, то је оно што је најважније, и са очинском љубављу га грли, као што је отац загрлио блудног сина у причи из Јеванђеља, јер је син видео да је погрешио, осетио је тугу, дошао је себи, познао себе и признао себи себе и признао да је погрешио. Ту је нама камен спотицања, што ми не признајемо да смо погрешили. Грех увек тражи оправдање. Зато треба спознати себе онаквог какав јесте. Човек треба да “преврне” и “изврне” себе, другим речима, треба да изађе из себе и да постави себе наспрам себе, а то значи да призна себи себе. Ми ћемо увек признати себе у позитивном смислу, а никако да признамо да нисмо добри. Нама је за спасење потребна воља и жеља. Кад имаш вољу за спасење, онда ће те та воља покренути и изазвати тај осећај грешности да би дошао у покајање. Воља изграђује богочежњиво расположење. Човек покајањем доводи себе пред лице Божије. Човек без вере и смирења не може да призна своју слабост. Зато покајање помаже да човек сагледа себе у светлости Божијој. Тада првенствено савест излази пред нас и човек себе спознаје тек онда када свим својим бићем доживи покајање. Тада човек апсолутно доживљава себе и препознаје шта је важније од важнијега и потребније од потребнијега. А покајања нема без самоспознаје. Покај се и спознаћеш себе, то је порука апостола Павла. У покајању је спасење, без покајања нема Царства Небескога. Само покајничка суза води до покајања. У овом свету постоје само две врсте жалости, жалост по Богу и жалост овога света. Једна доноси покајање, а друга доноси смрт. Нека нам Господ помогне да се истински покајемо, да знамо да је жалост по Богу радост, а да је жалост по овоме свету смрт”, поручио је Епископ Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон