Поздрављајући предавача професора Николића и публику, протојереј Дејан Лукић је између осталог рекао: “Утихнула су уста чудесног заумника са Змијања, бунтара и визионара Петра Кочића, који ће на заседању Босанско – херцеговачког Сабора, далеке 1910. године, за говорницом сарајевске Већнице храбро и неустрашиво стати у одбрану језичке чистоте, бранећи тај бесцен смарагд, који су нам преци у аманет оставили, бечким хабсбурговским зулумћарима, који су му родну домају окупирали и анектирали и њиховим сатрапима и послушницима из локала, између осталог ће поручити: “Узето нам је све, на свим линијама народног живота, порабоћени смо, ал не дамо Вам свога језика! То је наша једина нада и једина утеха”. Раме уз раме Петру Кочићу, у одбрану језика и језичке чистоте, ставићемо и једног Светог Владику Николаја, Момчила Настасијевића, Мудру мошоринку Исисдору Секулић”... На крају захваливши се свима, отац Дејан је дао реч професору Николић.
Господин Николић осветлио је проблем препознавања специфичних обележја културе српског народа, као проблем препознавања те културе изван ње саме, у европском и светском хоризонту, али и као проблем унутрашњег разумевања и организовања потенцијала те културе. Питање о имену Србије на свим језицима, омогућило је да се говори о препознатљивим симболима у егзистенцији заједнице (нпр. шљива), који би могли одредити начин на који се српски народ другде препознаје, да се говори о специфичном, ћириличком писму као заснивајућем знаку српске културе, те и да се говори о историјском трагизму као о димензији специфичног духовног изграђивања. Свети Сава је приказан као највећа личност у културној историји нашег средњег века, јер је установио духовни облик српства, положио у тај облик вредности као што су издржљивост, способност за патњу, морал и вера у душу. Сава је профилисао појам српства, не тек као географски појам, већ као замисао, идеју, осећај, чиме је означио и постојање једне ирационалне снаге у њему, нарочито важне у тешким временима националне историје. Примери из текстова старе српске књижевности показали су не само богату осећајност и образованост Светог Саве већ и то колико су та осећајност и просвећеност суштински одредиле природу српскословенског језика и текстова написаних овим језиком. Примери из српске књижевности 20. века показали су колико су институти језика, писма, културног идентитета у смени модерних историјских ритмова подложни разградњи. На крају предавања указано је на присуство одређених српскословенских речи у савременом књижевном језику (ваздух, савест, суштина), преко којих се, упркос неосећању њиховог порекла, чува континуитет у динамици културе. Личност Светог Саве препозната је као фигура отпора несећању, забораву, као принцип испуњавања језика памћењем, као осећање специфичног историјског постојања, као устава изласку из знања о себи.
Након предавања развила се веома плодна дискусија.
Срећко Зечевић, протојереј
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/6322-svetosavsko-pismo-i-jezik-identitet-srpske-kulture-x-gospojinske-svecanosti#sigProIdd4cdadcc31