Том приликом преосвећени је истакао личност и рад архимандрита Алексеја, и у пар наврата се осврнуо на садржај књиге: “Мислим да је исправан назив књиге “Приче из незаборава”. Ово говорим јер мислим да живимо у једном озбиљном времену које пролази поред нас а не знам да ли га примећујемо и схватамо. Живимо у времену где нам заборав прети на сваком кораку и губљење памћења. Живимо у времену као да прекидамо континуитет са прошлошћу, а сматрам да будућности нема без прошлости. Људи иако су живели у различитим временима имали су једну мисао, а та мисао је: како да живе и како да се спасу. Читајући ову књигу схватио сам како је код оца Алексеја прво се рађала мисао а из те мисли речи, а те речи је претворио у дело које је описао у овој књизи “Приче из незаборава”. Ово је једно дивно благо које се појавило у нашем времену, како за нас тако и за будуће наше генерације, уколико и ми будемо преносили оно што смо наследили од наших предака.”

Преосвећени се у наставку свога обраћања осврнуо на сећање наших предака: “Ми у Србији најчешће губимо памћење, ако се сећамо деде добро је, а даље од деде не умемо да се сећамо. Мене је одушевљавало како дете, док сам живео у Црној Гори у манастиру Острогу, може да прича своју генеологију уназад неколико генерација. Архимандрит се осврће на сусрете са људима са којима се он углавном сретао у манастирском животу, пуних пет деценија. Жеља оца Алексеја је била да све личности које описује у књизи сачува од заборава и да каже како у сваком човеку кога је Бог створио и послао у овај свет има као и у сваком од нас, има понешто добро. Никако зло не може да обузме целога човека. Увек у том човеку постоји клица добра, оно што му је Бог усадио. У сваком човеку је сачувано оно зрно квасца, Божијег, које се преносило од наших светих предака до данас”.

У наставку презентације, високопреподобни архимандрит Алексеј, игуман манастира Бошњане, истакао је неке детаље везане за своју књигу. “Циљ ових књига је да нам буду путоказ како да се понашамо у овом, нимало лагодном животу. Иако све изгледа да је мирно. Да нам Господ да мудрости коју су имали старци и старице коју сам ја описао у књизи.” Отац Алексеј је говорио и памћењу у детињству, где као најмлађи најбоље памтимо јер “је садржај живота чист. Касније човек обремењен грехом, и почиње на прескоке неке ствари да чини. И управо због тога долази до заборава. Човек треба да се враћа у детињство и да сачува незлобивост”.

Књига је писана једним исповедним тоном, тако да подсећа на мемоаре у којима се аутор позива и на своја друга дела. Аутор је најавио наставак писања “Прича из незаборава”.

ђакон Александар Ђорђевић