У надахнутој беседи којом се верницима обратио, Епископ Јован је говорио о усавршавању у вери и науци Христовој:

“Чули смо, браћо и сестре, данашње Јеванђеље у којем видимо како је Господ бирао место где би народ могао да стане. Њега су пратили не само ученици Његови, него и народ. Христос је чинио чуда због себе, него ради народа, а народ је, знајући да Христос исцељује, доводио болеснике Њему. Господ је приликом исцељивања људи тражио узрок болести и тамо где је грех био узрок болести Господ је лечио душу човека. А када се душа ослободи греха, она онда тражи Бога, јер душа је богочежњива. Кад се човек ослободи једног греха, код њега су одмах узвишенија размишљања, он задобија благодат Божију. Чим се трудиш задобијаш благодат, ако послушаш задобијаш благодат. Ми хришћани смо вечити ученици Христови. И ученик схвата лекцију и усавршава се у лекцији све дотле док осећа да треба да изађе пред учитеља и положи испит. Али када ученик себе постави за учитеља, то је толико страшно да тај ученик се више не спрема за испит, јер мисли ја сам сад учитељ, а није прошао свој ученички стаж. Ово данашње Јеванђеље нам је толико поучно јер видимо да су људи ишли за Господом и да Господ не бира људе који ће Га пратити, већ људи бирају Њега. Он све те људе уједињује својом науком, али уједињује онога ко хоће да буде уједињен. Бог се теби и мени нуди, човече! Он нам се даје, стално нам се даје кроз Цркву своју, кроз свету Литургију. Света Литургија је она вечито постављена трпеза. Човек који нема Бога у себи, он и није прави човек, он има изглед човека, али не носи суштину у себи. Зато Јеванђеље каже: “Пазите како слушате”. Неко ће слушати онога који њему одговара, који њему повлађује, а неће слушати онога који му указује на његове недостатке, са њим ће прекинути. Браћо и сестре, Христова цела наука и цело Свето Писмо сажето је управо у овим заповестима и блаженствима која смо данас чули. Из Светог Писма видимо, када је Господ нахранио онај народ који је данима био далеко од својих домова, да ко се храни речју Божијом он ће лакше поднети и недостатак телесне хране. Онај човек који прима хришћанске врлине у своје срце и душу, тај човек постаје силан, али не својом силом, већ божанском силом. Сила Божија задобија се онако како Црква учи, како Јеванђеље учи, а не на неки наш начин. У немоћи се сила Божија пројављује. Ми смо задобили благодат, кроз крштење и свете тајне. Када бисмо ту благодат сачували ми бисмо се спасили. Благодат Божија чува човека ако човек чува благодат Божију. У данашњем Јеванђељу можемо се запитати шта је то што народ вуче ка Христу? То је њихова вера. Дакле све нам зависи од вере. А шта значи веровање? Значи одрећи се себе, у дубини срца срести се са Богом. Вера значи и приношење, и ко највише верује, тај највише и дарује. Вера је као и љубав, а љубав ништа не тражи, она се даје. Нека нам Господ помогне да слушамо Јеванђеље и да мало размишљамо да ли се иоле у нечему трудимо, и да ли је тај наш труд проверен Црквом. Нека нам Господ помогне да се усавршавамо у хришћанским врлинама, али знајте ми смо људи такви па не умемо ништа постепено, него хоћемо све од једном. Почни са једном врлином, па кад усавршиш њу она ће сама повући и сваку следећу. Уздајмо се у Бога, верујмо у Бога и биће нам боље”.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон