Данас наша Црква, браћо и сестре, слави једног великог угодника Божијег, великог молитвеника и великог чудотворца светог Прохора Пчињског. Сила Божија чудотвори преко моштију овог светитеља свима који им приступају са вером. Чуда се дешавају само тамо где је велика вера. Где нема вере, нема ни чудеса. Зато човек, браћо и сестре, кад има веру, он ће веровати да ће Бог њему помоћи, наравно ако живи по тој вери. Господ увек награђује праву веру. Многа исцељења крај моштију Прохора Пчињског, које су и мироточиве, догађају се свима онима који са вером њима приступају. Нама је вера потребна зато што Дух Свети повезује наше молитве са светитељима којима се молимо. Свети Прохор је био човек од крви и меса, имао је невоља и искушења, али је вером све то победио. Ако човек веру претвара у дело, онда је човеку све могуће па и да постане светитељ. Светитељи су испуњавали оне две највеће Божије заповести, љубећи Бога и ближње. И то није тешко, али ако нема вере човеку је тешко да се помери, да направи корак јер га је лењост обузела, а одмах после лењости следи и гордост. Свети Прохор је мислио Богом, волео Бога и био човек који је заиста достојан Бога. Кад човек веже своју мисао за Бога, онда и његове речи и дела постају Божија. И заиста, која је то највећа мисао достојна човека и која је највећа брига достојна човека и које је највеће очекивање које је достојно човека? Највећа мисао је мислити о промислу Божјем, тада се човек диви како је Бог све премудро створио и творевину и светитеље. Кад такве мисли имамо онда стално имамо Бога пред собом. Ништа није створено само од себе. Промисао Божији је и начинио човека. Када човек стално мисли о промислу Божијем онда везује своје мисли за Бога и стално мисли на спасење, како своје тако и спасење других којима својим примером помаже да се спасавају. Зато ми и певамо у цркви: “Диван је Бог у светима својим”. Највећа брига по светим оцима, јесте брига о спасењу душе. Кад имаш веру, онда ћеш се бринути о спасењу своје душе тако што ћеш читати Јеванђеље и живети Јеванђељем, а живети Јеванђељем значи слушати и сипуњавати Јеванђеље и оно што Црква учи. Од душе човек нема већега блага на овоме свету. Све остало што човек цени и чува више од душе, одводи човека у заблуду. Душа човекова стално опомиње човека да се моли зато што је душа богочежњива. Када човек мисли о души он ће осетити тај вапај душе да се сети спасења своје душе. Највеће очекивање које је достојно човека јесте очекивати, браћо и сестре, дан сусрета са Богом, или како свети оци кажу, сусрета са смрћу, јер свети оци кажу да ко год мисли на смрт тај неће погрешити. Очекивати смртни час и очекивати долазак Сина Божијега јесте очекивање достојно човека. Ако Господ не дође, онда је узалудан сав наш труд у животу. Али Господ долази да суди. Свето Писмо каже: “Судићу ти по ономе у чему те нађем”. Смрт треба ишчекивати као што војник у рату, или ђак у школи стално ишчекује када ће доћи војни старешина или учитељ у школи да одговара. Прави ђак је све своје усмерио на испит. Наш живот је школа, и ако себе сматрамо ученицима Христовим, и ако се учимо и очекујемо да ће нас сваког тренутка учитељ прозвати, онда ћемо бити спасени. Е тако је живео свети Прохор Пчињски, он је своју мисао везао за Бога, сву бригу везао за спасење душе и зато га је Господ наградио”, била је порука Епископа Јована у виноградском храму.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон