Свету архијерејску Литургију певао је хор “Свети архангел Михаило” при храму Светих архангела Михаила и Гаврила у Јагодини.

На самом почетку Литургије, Преосвећени Владика је катихету г. Бојана Тодоровића рукопроизвео у чин чтеца, а након прочитаног јеванђељског зачала Преосвећени Владика је говорио о значају вере у Бога, напоменувши да у прочитаном јеванђељског зачалу можемо уочити два чуда, где је вера основ. Говорећи о васкрсењу Јаирове кћерке, Владика је додао да једино Господ може да васкрсне, јер је Он “Господар живота и смрти”. “Данашње Јеванђеље говори о сили Божијој и вери. А чуда бивају само тамо где има вере. Не верујеш, не можеш доживети чудо”, рекао је Владика. “Вера је, заиста, дар Божији и зато човек треба да буде свестан тог дара Божијег. Оно што је дар, нама је дато ради спасења. Сваки човек треба да размишља да узврати на тај дар. А онај који не размишља тако, он је неблагодаран, некултуран, себичан, саможив”, додао је Владика Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Опоменувши свој верни народ да верује у Бога, да се држи своје вере у Бога и Цркву, Владика је рекао да је Бог чинио и чини чуда ради нас, због нас, а не због Себе, како бисмо ми “омекшали” да верујемо у Бога.

Како се у овим јеванђељским причама ради о болу, Преосвећени је упозорио да човек може да поднесе сваки телесни бол, болест, али само ако је уз Бога. “Када је човеков дух храбар, јак, онда он може да носи телесну болест. И када год падамо, имамо искушења, треба да проверимо веру нашу. Све ово нас доводи до наше слабости, слабости наше вере и поверења у Бог, и управо нам Бог тада довикује: “Не бој се, само веруј”. Ово Господ довикује и нама, у свим нашим невољама, страдањима, искушењима. У вери је сила, не овоземаљска, него Божија, која нам даје моћ, снагу да издржимо и оно што изгледа немогуће. Јер, онај који верује, њему је све могуће”, додао је у својој беседи. Том приликом, Владика се осврнуо и на речи светог апостола Павла који је рекао да је “Вера основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих”. “Вера је, уствари, најдубље могуће знање, јер нам она отвара видике. И у дубини свога бића, ми треба да се сретнемо са Богом. То је вера, која је ову болесну жену и кнеза Јаира довела до Христа. Веру треба да чувамо делима, а не језиком, како би она чувала нас. Јер, Бог на сваком месту пројављује своју силу, моћ, али под условом да имамо отворене духовне очи”.

На крају своје архипастирске беседе, Преосвећени Владика се осврнуо и на Божићни пост, који је у току, додавши да је потребно да се припремимо молитвом и постом за Божићни сусрет са Богом.

Светој Чаши спасења приступио је велики број верника Старе јагодинске цркве, а након завршеног отпуста, Владика је Архијерејском граматом захвалности одликовао господина Ивана Михајловића, власника предузећа “АУТО КУЋА ФРАНЦУЗ”, за допринос у изградњи новог парохијског дома у порти Старе цркве у Јагодини.

После дељења антидора, свештенство јагодинске Старе цркве је припремило Трпезу љубави у својим просторијама, на којој је председник ЦО јагодинске г. Мирослав Ђођевић одржао поздравну беседу Његовом Преосвештенству и казивао своје стихове о утисцима посете манастира Хиландара.

вероучитељ Младен Алексић

Преносимо поздравни говор г. Мирослава Ђорђевића:

“Ваше Преосвештенство, високопреподобни оче, часни оци, драга браћо и сестре у Христу, опростите мени малом међу Вама, а великом грешнку пред Господом, што проговарам о Речи Божијој, о самом Господу и Богу и Спасу нашем Исусу Христу у дане пред празник Његовог Рођења.

Реч Божија је као блага летња киша. Долази са највећих висина, као суза чиста. Долази у време кад је земљи најпотребнија а земља сува, испуцала, безнадежна. Те капи наде натапају усахли живот на земљи, враћају му сву своју пуноћу, боју, свежину, радост живљења, враћају му достојанство постојања. Обилато изливена продире и у дубине и тече кроз векове. Сливајући се кроз различите слојеве и времена омива стене. Те стене су свети оци наше свете православне Цркве. Омивени благодаћу Речи Божије, реком живота путују и мудре мисли светих отаца. За земаљску воду која има сличан ток, обогаћену минералима у дубини земље, лекари би рекли да телу прија и да лечи одређене болести. Шта онда рећи за Извор воде живе која се обилно излива на сваку верујућу душу. Са тог Врела живота напајали су се апостоли, бесребреници, великомученици, мученици, исповедници, праведници, чудотворци и сви Божји угодници. А нама малима и та роса крај Спасоносног Извора освећује живот на земљи, даје снагу, враћа и снажи веру у живот вечни.

Дивне су речи почетних стихова једне песме који кажу:

“Стаде се цвеће росом китити,
стаде се бисер златом низати ...”,

каква је то лепота када Бог росом украси цвет и зраком Сунца свог, кроз ту капљу росе, по латицама проспе спектар дугиних боја. Још је већа лепота што се ми хришћани павославног света китимо мудрошћу Божијом и мислима и саветима светих отаца наших. Мислима и саветима провејаних кроз многа вековна сита искушења и страдања.

Не припада све само прошлости. Господ вековима богати ниску бисера својих светих низаних златом искованим у њиховој ватреној љубави ка своме Створитељу. Тај низ је непрестан и мудре речи трају и умножавају се у сваком времену па и нашем. Овом приликом нећу цитирати мисли из неких давно прошлих времена, већ из доба у коме живимо:

“На почетку морамо имати Христа да би могли постати свети”.

“Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење”.

“А кад је Бог у срцу човековом, онда су сва блаженства, и неба и земље, у том човеку”.

“Kада човек иште Царство Небеско, када тежи Царству Небеском, сав је усмерен на Цaрство Божије и кроз срце, и кроз душу, кроз мисли, дела и речи”.

“Вера је слободни принос, дар срца, љубави Богу и човека ослобађајућем га чини”.

“А молитва је, браћо и сестре, моја и ваша духова веза са Богом, то је мој и твој разговор са Богом, то је приношење и даривање себе Богу”.

“Tреба непрестано да се молимо и да се никога не бојимо осим Бога и греха без покајања”.

“Грех је велико зло, али је веће зло не покајати се, не признати грех, веће је зло сакрити грех, не говорити о греху”.

“Покајање је исто што и васкрсење. А у васкрсење не можемо да идемо без страдања, без искушења, без ношења крста свога”.

“Тајна покајања је духовна бања у којој се грешник чисти, чисти се за небо, јер ми смо људи неба иако живимо на земљи”.

“Пре него што скренемо пажњу човеку на његов грех, ми морамо проверити шта је са нашим грехом”.

“Уздигни другога, и тебе ће Бог уздигнути”.

“Дух је тај који нас испуњава и нека нам Господ помогне да се испунимо Духом Светим, да се радујемо Духу Светоме, да се радујемо Богу у Тројици и да се радујемо заједничкој служби, заједничком виђењу лица наших, да би преко заједничког виђења наших лица ми угледали Бога”.

“Бога ћемо угледати само преко лица другога, а и друго лице преко Бога – не можемо другачије”.

“Хоћеш ли да провериш себе какав си човек, какав си хришћанин, какав си свештеник, какав си епископ, какав си богослов, само завири у Јеванђеље”.

Можда ће се многима од нас ове речи учинити познатим. Да. То су речи нашег Владике, преосвећеног Епископа шумадијског Господина Јована. То су речи којима он поучава, опомиње и саветује не само верујући народ на светим литургијама, већ и сваког ко има уши да чује.

Од света признат и Нобеловом наградом овенчан Иво Андрић написао је књигу под насловом “Знакови поред пута”. То је збирка кратких текстова написаних у току једног дана, записује утиске са пута, своја тренутна расположења, бележи виђење неке појаве или личности. Иако изречени од стране једног нобеловца, они и даље остају само знакови поред пута. Речи нашег Преосвећеног владике нису знакови поред пута, то су путокази. Путокази ка Царсту Небеском, ка непролазном и вечитом. Путокази на путу спасења, многима тако дугом, а у тренутку кончине језиво кратком.

Стога, користим ову прилику да Вам се Преосвећени Владико, по ко зна који пут захвалим на Вашим молитвама, саветима, бризи, али и на могућности да и када нисмо у прилици да са Вама будемо у молитвеном сабрању на светим Литургијама, чујемо Ваше беседе изговорене широм Епархије шумадијске. Омогућили сте нам да на сајту Епархије шумадијске чујемо Ваше беседе и читамо свакодневно исписиване странице историје Богом чуване заједнице чији сте Ви првојерах. Такође, и овом приликом, желим да Вам се захвалим на књизи којом сте ме даривали 19. септембра 2018. године, а то су баш ове проповеди на недељним Литургијама о којима сам говорио, као и на гостопримству које сте ми том приликом указали.

Свети наш Владико, нека у Вашем срцу и Вашим молитвама увек буде довољно места за све нас мале окупљене око Вас у име Оца и Сина и Светога духа. Нека Ваше беседе буду звоно које ће нас пренути из греховног дремежа овог живота и буду путокази ка непролазном Царству Божијем. Нека нам предстојећи празник рођења Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, буде и ново рађање нас самих у љубави према Богу и ближњима, кроз смирење, покајање и исповедање, онако како нас Ви очински саветујете, опомињете и учите.

Вама Свети Владико желимо, да надахнути Духом Светим, још многе године на Светим Литургијама подучавате верни народ Епархије шумадијске и нека би Господ дао још многе године Вашег плодног и благословеног служења у Винограду Господњем.

ИС ПОЛЛА ЕТИ ДЕСПОТА! АРХИПАСТИРУ НАШ!

Стихови г. Мирослава Ђорђевића након посете манастиру Хиландару:

ХИЛАНДАР

од поноћи до свитања

Света Гора у спокоју и миру,
као плашт ноћ се прострла тамна,
звезде као паљенице на небу,
чувају успомену на времена давна.

Само ћук својим гласом пара тишину,
таласи мора омивају стене,
као умиљато дете, занешено игром,
када грли мајци скуте њене.

У Светој тишини, као неми сведок,
Хиландар поносито стоји,
све туге и радости Српскога рода
у дане, године и векове броји.

Све је тако тихо, чемпреси, маслине,
чак и дивље звери утонуле у сан,
чекају прве, на обзорју зраке
да небеским сјајем најаве нови дан.

Само кандила у Светињи горе,
по зидовима лелујави остављају траг,
у тишини савршеној,
монаси припрати Лазаревој ступају на праг.

Нечујно, молитвено и тихо,
за монасима у Храм, улазе и ходе
пристигла браћа из српских земања,
Светињи у походе.

У наосу храма, на игуманском трону,
наша Пресвета Мајчица,
у величанственој лепоти и сјају,
Богородица Тројеручица.

Пред Владичицом на колена се пада,
молећи за благослов, утеху и помоћ,
велика метанија пред неугасивим кандилом,
необоривом стубу и вере моћ.

Сваку муку, јад и тугу
раб Божији пред Пресветом излива,
пред Заштитницом,
скрушено моли за милост Бога жива.

“Пресвета Мајко Богородице,
Пречиста Владичице и Мајчице наша,
Моли Сина Твога да услиши молитву моју,
јер грехова је моја препуна чаша.

Теби се поверавамо, Теби срце предајемо,
у Теби тражимо спас,
молимо те и преклињемо,
Пресвета Богородице, спаси нас.”

Дамари бију, уздаси, грло се стеже,
то покајања ниска бисера се ниже,
кроз ноћ тамну, невештанственом стазом
молитва до Небеса стиже.

Чује Господ јауке срца многе,
из перивоја Пресвете Мајке Своје,
то се блудни син своме Небесном Оцу враћа,
вапај за опроштајем то је.

Грли Отац сина свога, облачи му хаљину нову,
прстен ставља му на руку,
на ноге обућу, утешно му сузе брише,
са грешних плећа тешку скида муку.

Док јутарњег сунца зраци
упловљавају кроз прозоре Светог манастира,
Небеска литургија се служи,
предукус вечите среће, лепоте, спокоја и мира.

Светом тајном покајања и исповешћу очишћен,
раби Божији у себе Светињу примају,
-Свето причешће, то је Васкрс душе,
то покајани поново Живог Бога у себи имају.

“Мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се.”
хорови анђела и људи поју,
то небо и земља славе победу душе Хришћанске
над грехом у страшном боју.

Свети Хиландар у непрестаној вековној молитви,
тајну свачије душе крије,
под своје окриље, велике и мале,
преведне и грешне, испраћа и дочекује.

Многе су стазе Светогорске,
по којима су ходили знани и незнани и оци свети,
сада њима ми корачамо,
то је благослов Божији, што крила души дају да полети.

О, Господе Исусе Христе Боже наш,
Свемилостиви, Човекољубиви и Благи,
подај нам још сусрета са Светињама Светогорским ,
те сусрете души драги.

Да нам срца затрепере, у грудима стане дах,
да иштемо лепоту Царства небеског,
да нам стазе Светогорске буду пут
ка Царству вечитог и непролазног.