Милосав Ђоковић je своје богословско школовање започео у Богословији “Свети Јован Златоусти” у Крагујевцу, коју 2004. године завршава као ученик генерације. Своје даље богословско образовање наставља на Православном богословском факултету у Београду. Од најранијих дана, нови доктор историјских наука, показује изузетно интересовање за историју како Православне цркве, тако и других хришћанских цркава. Основне богословске студије завршава 2009. године са просечном оценом 9,15. Магистарске студије на Понтификалном оријенталном институту у Риму под руководством професора Константина Симона, окончао је 2014. године са просечном оценом 9,87.

Отпочињући докторске студије г. Ђоковић своју пажњу и интересовање усредсређује на не много обрађене односе Србије и Свете столице у периоду после Берлинског конгреса све до краја Првог светског рата. Тај период био је неоправдано запостављен у односу на период односа Југославије са Светом столицом, који је био главна тема великог броја истраживача. Ђоковић је, користећи документа из ватиканских, српских, италијанских, као и француских и аустријских архива, реконструисао историјску слику дајући важан допринос.

Приликом одбране докторске дисертације г. Ђоковића, стручном комисијом Понтификалног института председавао је уважени ректор Давид Назара, уз учешће цењених професора: ментора монсињора Ђузепеа Марије Крочеа, професорке Ренате Карузо, као и професора Јасинта Дестивела. Након двочасовне дискусије комисија је рад г. Милосава Ђоковића оценила са највећом могућом оценом summa sum laude, и донела свој суд да је достојан промовисања у доктора наука.

Након успешне одбране докторске дисертације г. Ђоковић се на првом месту захвалио Преосвећеном епископу шумадијском Господину Јовану као и Епархији шумадијској на свесрдној помоћи и подршци током читавог богословског усавршавања. Поред епископа, нови доктор историјских наука се захвалио и Католичком комитету за културну сарадњу на стипендирању. Ђоковић се са поносом и веома емотивно захвалио свима који су му помогли да истраје на путу који је изабрао, међу којима монсињору Крочеу, др Драгани Јањић, чије су безрезервна подршка и помоћ у највећој мери допринели његовом раду и успеху. Речи благодарења нису могле протећи без још значајних имена која су својом љубављу и пажњом уградиле себе у његов животни пут: др Паола Фабрици, монахињи Магдалини (Божовић) и многим другим.

Након стручних речи чланова комисије, завршну и најупечатљивију реч, топло и са љубављу, дао је Преосвећени владика Јован. Он се захвалио Богу, родитељима и свим учитељима новог доктора наука што су Српску цркву и Епархију шумадијску даривали једним добрим и значајним чланом, који овим радом само удара темељ научне грађевине којој је у потпуности предао себе.