Надахнуту беседу у вези са празником и његовом спасоносном значају у животима свих нас произнeо је отац Горан Лукић, који је најпре честитао данашњи празник свим присутним верницима, а потом додао да је овај храм посвећен данашњем празнику, а то значи да је данас слава ове црквене заједнице, ове литургијске заједнице. Вазнесени Господ нам је својим Вазнесењем указао на једну врло битну чињеницу а то је ко смо ми и где смо ми. Управо о томе нам говори данашње Свето Јеванђеље. Од Васкрсења Христовог до данашњег празника Господ наш Исус Христос се редовно јавља својим апостолима показујући им своје ране и доказујући им да је Он онај исти који је са њима ходио, који се у пећини родио, који је на крсту страдао, који је болесне исцељивао, који је умро, али који је и Васкрсао. Међутим, и ако су, како је описано на почетку овог Јеванђелског зачала, апостоли у страху, на крају ове приче апостоли се у радости враћају у Јерусалим након растанка са Господом. Шта се то догодило да се растану од Бога, а да се срећни и радосни врате? Какав је то, што многи светитељи и беседници називају, “радосни растанак”? Кроз свакога од нас прожима туга када се од некога растанемо, а овде прожима радост. Прожима радост јер су коначно сазнали, коначно се уверили, јер је потврђено да растанка и нема, да нас Господ никада није оставио нити ће нас оставити. Зато су се апостоли и обрадовали и срећни вратили у Јерусалим са радошћу великом, “и беху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога” (Лк. 24,53). Није им се излазило из Цркве када су се коначно уверили да нас Господ наш никада није оставио нити ће нас оставити. Вазнесео се на небо, а на земљи нам је оставио Цркву своју, заједницу Тела Христовог, и Он је њена глава и Он брине о Цркви својој, о народу своме, о деци својој, о свим крштеним хришћанима, о свима који су овде на Литургији на којој је сам присутан. Са Господом ћемо се срести када се причестимо и када у своје трошно, смртно тело унесемо Њега бесмртног.

Ако погледамо у икону Вазнесења Господњег видећемо у каквој слави се Господ вазнео, видећемо како та блага реч Вазнесење иде ка небу и узноси за разлику од свега онога што нас лепи и прилепљује за земљу. Данашњи празник подсећа све хришћане, а посебно нас који овај празник славе као своју заштиту, као свој циљ, подсећа нас да нисмо само земаљска бића него да смо у ствари бића небеска. Зато не треба да пропуштамо време које нам је Господ подарио на земљи, већ да га мудро и корисно искористимо кроз молитву, подвиг, праштање, покајање како би заиста постали деца неба. Зато на Светој Литургији и кажемо “Горе имајмо срца”, односно оставимо све земаљско, све оно што је пролазно и тежимо ка ономе што је вечно, јер то је наш циљ. Помолимо се стога Господу да нас чува и обаспе истом оном радошћу са којом је апостоле своје обасуо”, закључио је отац Горан.

Након Свете Литургије, крстног опхода око храма и прочитаних Јевађелских зачала, обављен је помен ктиторима, приложницима, свештенослужитељима и свим упокојеним верницима овога храма. Потом је обављен благослов кољива и пререзан је славски колач који је ове године припремио студент теологије Господин Дејан Вујасиновић са својом породицом.

вероучитељ Бојан Миленовић