Надахнут јеванђељском причом о самоспознаји и покајању, Владика Јован је поучио вернике о путу човековом од грешника до светитеља:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Предиван је и веома поучан овај одељак из данашњег Јеванђеља, кога смо сада чули браћо и сестре, а тај одељак нам говори како је један фарисеј, по имену Симон, позвао Господа Христа у своју кућу на вечеру. Чувши једна жена, која је била у граду и која је била велика грешница, да је Христос у кући овог фарисеја, узела је скупоцено миро, ушла у кућу и стала позади ногу Христових, сузама обливала Његове ноге и косом отирала. Фарисеји нису могли да схвате симболику овог догађаја, шта то ова жена чини, не знајући да управо то је била праслика сахране Господа Христа, јер они који су сахрањивани били би пре сахране помазани мирисима. Они који данас оду у Јерусалим да посете цркву Христовог Васкрсења, могу да се увере у чудо Божије где на Велику Суботу из мермене плоче Христовог гроба излази миро које верници сакупљају марамицама. Ова жена грешница је стала позади Христа, јер она сазнавши да је Христос у тој кући, пожелела је да се сретне са Христом и у тој жељи открила је своје грехе и спознала себе, али с обзиром да је била грешница и свесна својих грехова, она је из смирења то учинила. Христу ништа није било непознато, Он је знао да ће доћи до таквог сусрета и Он седа са фарисејима, вечера са њима. Човек који осећа терет, док не призна грех, њега тај грех стално само сабија, а он не зна шта је, само осећа да је оптерећен. Господ тражи покајање, а ми хоћемо да нам Господ опрости грехе а да не тражимо покајање, нећемо никакав труд да уложимо, да се оканемо тога свога греха, него напротив, и даље сурвавам и даље тонем, али све имам неку наду на своју неку моћ, на неку своју снагу да ћу да се ишчупам, што би рекао наш народ. Ама човече, чим си у греху ти си у води и што више грешиш то више падаш у већу дубину, онај те вртлог све више завија, а теби једно време лепо, док, што кажу, не удариш главом о дно. Е сад, ударио си, а ниси се пре тога покајао, онда страдаш. Док је Христос био за столом у знак покајања ова жена сузама кваси ноге Христове, косом отире, њој то није тешко јер осећа да је код онога који ће јој опростити грехе, за разлику од нас које је срамота да се покајемо, да се понизимо и смиримо. Овај догађај прања ногу Христових изазива негодовање и осуду код ових домаћина Христових. Жену осуђују како сме да се дрзне, јер је грешница, да приђе Христу, а са друге стране, осуђују Христа кога су сматрали не за Спаситеља, него за пророка, мислећи “какав си ти пророк а не знаш каква ти је грешница пришла“ и не знајући смисао Христовог доласка у овај свет, а то је да опрашта грехе и спасава грешнике. Ми данас, чим смо крштени, ми смо призвани и позвани и оглушујемо се о свој позив и призив. Ови људи сумњају у Христа, а Христос не само да зна ко је ова жена која му је пришла, него зна шта ти сви фарисеји мисле и о жени и о њему. И након свега тога, следи предивни дијалог Христа са Симоном у којем доминира парабола о мањем и већем дужнику. Христос тражи од Симона да му одговори који ће дужник више љубити онога који је дуг опростио, да ли онај коме је више, или онај коме је мање опроштено. Христос показује на грешницу, која је много грешила, али је осетила потребу да се покаје. Ова жена је много више волела Христа, него сви ови фарисеји и домаћин који га је позвао. Христос јој опрашта грехе јер је велику љубав имала, а мало се опрашта ономе ко малу љубав има. Сваки и највећи грешник може бити помилован од Бога, и да се спасе и да постане светитељ. Бог гледа срце човеково, у чему се састоје наше намере, у чему се састоји наш живот. Ова грешница постаје предиван пример вере и љубави према Христу. Она је представник свих оних који су свесни да су Божији дужници. Чим сам погрешио ја сам дужник Божији. Христос прима наше милосрђе зато што је Он најмилосрднији. Он на наше мало милосрђе узвраћа огромном милошћу Својом. Важно је да човек жели да се ослободи тих терета духовних, на првом месту греха. Да се дохватимо руке Божије, али и да излијемо сузе покајања и смирења. Дакле, овде још један пример видимо. Ова жена сматра себе грешницом, а фарисеј, он напротив, сматра да оно што он ради је исправно, а не проверава себе. Ова жена је у Христу видела себе као у огледалу, а фарисеј није, он је фарисејски мислио да оно што он ради и даје је сасвим довољно. Христос све нас на неки начин позива, као ову жену, да се сретнемо са Христом. У томе је смисао нашег живота, да имамо жељу да се сретнемо са Христом. Све док се не сретнемо са Христом ми смо ван Христа, а све што је ван Христа се не може спасити. Све оно чега се Христос не дотакне не може бити спашено. Да би се срео са Христом, треба учинити припрему, као што је и ова жена купила мирисно уље. Жена је знала да прилази Лекару свих лекара овога света – Христу који узима све наше грехе наше на Себе. Али треба да знамо да и ми мало треба да помогнемо Христу, човек је сарадник Христов, да му предавајући грехе предамо себе. Нека би нам Господ помогао да сазнамо да је Господ милостив, али треба и ми са своје стране да покажемо оно што као хришћани треба да покажемо – веру, наду, љубав и хришћански живот. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон