Владика Јован је својом архипастирском беседом поучио вернике говорећи о Царству Божијем као главном одредишту свих хришћанских животних путева:

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Јеванђеље које смо сада чули браћо и сестре, говори нам о томе шта је у ствари Царство Небеско. И само ово постављање питања о Царству Божијем човеку намеће питање над питањима, шта је човеку најпотребније и шта то човек у ствари треба да иште и шта је за њега најкорисније у овом и оном свету. На то питање дао нам је одговор сам Господ наш Исус Христос када је рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, и све ће вам се друго додати”. То значи ако су наше срце, наш ум, наше мисли, речи и дела усмерени на Царство Небеско онда нам се све друго додаје. Али ако човек стави овај земаљски живот испред вечног живота, онда је он заиста у невољи. Јер све што има, речи, мисли и дела су усмерени само на ово што је пролазно. Нама је потребно да и у овом пролазном свету одржимо живот, али то не сме да буде наша главна преокупација. Нама хришћанима важно је да спознамо да смо крштењем призвани за вечност. Царство Небеско је вечност. Да би човек остварио вечност, онда Бог промишља о нама и овоземаљском животу шта нам треба. Али ако ми хришћани ставимо да нам је данашњи свакодневни хлеб важнији од небеског хлеба, а то је Тело Христово, ми ћемо јести овај хлеб и умрети. Зато Христос каже: “Ко једе моје тело имаће живот вечни”. Нама треба и овоземаљски хлеб, али треба да знамо чиме треба да хранимо душу своју, а она се једино храни Христом, свим оним што је у Богу и што је са Богом. Оно што ми иштемо и тражимо, ми за тим чезнемо. Чезнем за оним што ми треба. А шта то човеку највише треба? То је управо Царство Небеско, живот вечни. Човек је сав тамо на шта су усмерене његове мисли, жеље, осећања, па се човек тако понаша и поступа. Ако тражимо Царство Небеско и боримо се за њега, ми ћемо то и добити, односно Господ ће нам дати награду за наш труд. Без труда како ћеш било шта да урадиш. Без подвига не можемо ни праву вредност овоземаљске љубави да осетимо, а шта да кажемо за љубав Божију? Господ ће нам дати Царство небеско по мери наше вере и нашег труда. Царство Небеско се на силу добија. Многе препреке су на нашем путу земаљском које постављају нечастиве силе ка путу у Царство Небеско. Због немарности је човеку свеједно да ли ће добити Царство Небеско, а битно му је да задобије царство земаљско. Љубав Божија је толико велика, а ми стално говоримо у Цркви о Царству Небеском, па се може поставити питање где је то Царство Небеско. Господ опет одговара на ово питање и каже: “Царство Небеско је унутра у вама. У срцу нашем, у чистим мислима, у хришћанским делима. Дакле, оно је у нама, није у стварима, није ни у култури, цивилизацији, градовима, богатствима, све је то прашина и пролазно. Царство небеско је у нашој души, тој боголикој души која чезне за Богом. Душа је боголика, она чезне за Богом. Али ако смо душу обзидали споредним потребама, или смо је зазидали у сујети, злоби, немару, она онда цвили, али човек не осећа тај глас душе у нама зато што је преокупиран собом. Човек који је испуњен собом је заправо преокупиран собом. Ако смо испуњени собом, онда смо најсиромашнији људи, не постоји други, не постоји ни Бог. Човек из данашњег Јеванђеља све је продао да би стигао до блага, а благо је спознати Христа. То благо не може мољац да нагризе, ни лопов да украде, то је највеће благо. Ово нису приче, браћо и сестре, ово је доживљај хришћана више од две хиљаде година. Онај који поседује знање о Христу, он је испуњен Богом. Пошто је све дао Христос за нас, себе дао за нас, Он тражи нешто и ми за Њега да дамо, да на Његово Христољубље ми одговоримо нашим човекољубљем. Нека би нам Бог дао и вере и разум и смирења и труда да размишљамо о Царству Небеском, ако њега задобијемо све смо задобили, а ако њега изгубимо џабе нам и ако цео свет задобијемо. Нека нам Господ помогне да имамо стално на уму тај живот вечни, тај живот светлости. Кад живимо за вечност Бог ће нам дати да имамо и у овом животу, али не смемо бити лењи, да не радимо, да се не трудимо. Бог је нас створио као Његове сараднике, а сарадник треба да поштује домаћина. Зато нека да Бог да се у нама врши не она воља људска, него воља Божија. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон