Владика је након прочитаног јеванђељског зачала поучио вернике о усавршавању у хришћанском животу:
“У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом малопре прочитаном Апостолу, браћо и сестре, видимо како се свети апостол Павле моли за хришћане у Колоси, за Колошане, и не само за њих, него и за све хришћане, за све оне који су спознали Христа и почели да живе Христом, баш онако као што је и он сам постао други човек кад се Христос уселио у њега. Зато апостол Павле даје диван савет: “Како примисте Христа Исуса Господа, онако живите у Њему”. Ако смо Христа примили као Бога, као друго лице Свете Тројице, и ако живимо по Богу и са Богом, онда не смемо ништа ни да одузмемо ни да додамо Христу. Из ове реченице видимо да свети апостол Павле и живи и ради за једно, а то је у ствари за Господа Христа, однсоно за Царство Божије. И он је сав у Христу и Христос је сав у њему. Он је могао да каже: “Не живим више ја, него живи у мени Христос”. Благо том човеку који може да каже да живи у њему Христос. Сав Богочовек Христос је у њему и он све што чини, чини са Христом и кроз Христа. Тиме апостол Павле хоће да нам каже да све што је у Христу је у Царству Божијем, а све што је ван Христа је у царству таме. Господ каже да је Царство Божије унутра у нама. Ако се искрено потрудимо у смирењу, кроз молитву, љубав и веру, онда ће нам Господ дати и снаге и моћи да заиста живимо у Христу и да се наслађујемо Христом, да осетимо да је заиста једина наша радост у Господу Христу. Све људске радости нису праве радости, оне су тренутне, сад се радујем, после два минута ћу да тугујем, а онај ко је у Христу он је сав у радости, до њега не може да дође ни царство таме, греха и злобе. Свети апостол Павле нам саветује како примисте Христа онако живите у Њему. А како смо примили Христа? Црквом, како нас уче свети оци, онако како нам се Христос јавио и показао, да Он није неки примитивни човек, него да је Христос Бог, Син Божији. Ако не слушамо Господа Христа, онда никога не слушамо. Онај који слуша, он извршује реч Божију, то је право слушање. Важно је да ми не можемо да прилагођавамо Христа себи, него да прилагођавамо себе Христу. Не мењајте ништа у Господу Христу. Сви који су почели да мењају, су отпадници од Христа, то су јеретици, то су они који не признају Христа за Бога и за Спаситеља свога. Ми Богу треба да додамо само нашу веру, нашу наду, нашу љубав, наш пост, молитву, подвиге. Дакле, ништа да не мењамо, и Христа да ничим не мењамо. Све што је наше, ако није у Христу, то је трулеж, то је смрт, то је пролазно. Али зато живот у Христу је сав је y бесмртности, у божанској правди, у божанској љубави. Христос је и Бог и човек, Оваплоћени Бог, Бог који је примио људску природу и уздигао је до престола Божијег. Живети у Христу, то је заповест над заповестима. Ако заиста нама Христос није путоказ, онда не идемо правим путем. Ако ми тражимо неки правац ван Христа, ми онда тражимо пут ван Цркве. Ми хришћани живећи у Цркви, треба да знамо да живимо вером у Бога, јер вера у Христа она просто изводи душу нашу из смрти и пакла и уводи у рај. Рај је живот у Богу, а пакао је живети без Бога, то је живот у тами, јер свако зло у човеку затамњује ум његов. Ако живимо у хришћанским врлинама, ми онда распаљујемо у светитељима и апостолима њихову жељу да се они моле за нас, за цео род људски. Хришћани су увек опкољени многим саблазнима овога света. Зато је човек хришћанин увек у опасности. Ђавољи посао је да нам каже да Бог не постоји. Отуда у подвигу вере, човек је на путу спасења, на путу који води у Царство Небеско. Зато је потребно да душа човекова буде стално ограђена молитвама светих, постом, трудом, вером, надом, љубављу, а на првом месту да буде ограђена смирењем. Нека нам Господ помогне, и молитве светих апостола, да заиста живимо онако како смо примили Христа, како Га примамо кроз учење Цркве, кроз свете тајне и свете врлине. Нама треба да се тргнемо из немарности наше, првенствено немарности за наше спасење. Човек чим постане немаран за своје спасење, он неће ни бити спашен. Бог никога насилно не спасава, али спасава свакога ко жели да буде спасен и који ради на спасењу. Ономе који се труди Бог даје снаге и моћи. Хришћански је усавршавати се и проверавети себе Црквом, Јеванђељем и Господом нашим Исусом Христом”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована
Урош Костић, ђакон