Владика Јован је верницима беседио о љубави која је утемељена у Христу, нагаласивши да је вечно само оно што је укорењено у Господу нашем:

“У име Оца и Сина и Светог Духа. Предивно је и веома поучно ово данашње Јеванђеље које смо управо сада чули, јер нам оно говри о љубави Бога према човеку и о љубави човека према Богу. И заиста, љубав је оно чиме човек вреди. Насупрот љубави стоји она опака, тешка и погубна мржња. Зато Господ каже у данашњем Јеванђељу: “Знајте, ако је неко омрнуо вас, знајте да је мене омрзнуо пре вас”. Код човека код кога нестане божанске љубави, неминовно се код таквог човека јавља мржња према свему што је Божије. Кад нестане љубави, кад нестане вере, човек заиста тада губи компас, губи пут, он лута и никако да у том лутању смири себе, провери себе, већ наставља даље да иде у ту странпутицу гледајући како да учини зло. Човек тада постаје нечовек. Он има лик човека, али то је оно што каже апостол Павле љуштура, јер човек без љубави, без вере, без праштања није човек браћо и сестре. Зато је љубав веза савршенства. Ми смо Христом позвани да будемо савршени. Дакле, сваки је човек позван да буде савршен. Ми можемо постати богови по благодати. Ми врлине можемо усвојити једино преко смирења. Зато је љубав веза савршенства. Христос је пред своје Вазнесење рекао: “Нову вам заповест дајем да љубите једни друге”. Христос тиме хоће да нагласи да је љубав та која ће и саме апостоле одржати са Христом. Ова љубав је новозаветна љубав, а новозаветно учење исцрпљује се личношћу Богововека Христа. Нови завет је нова личност, ново дело, нова љубав. Једино под сунцем ново је само Христос. Зато је Христос рекао: “Гле, све ново стварам”. Старозаветна љубав није имала моћ спасавања, а у исто време не може се рећи да је Христос постао нова љубав јер је Он од вечности био и остао љубав. У љубави су најважније две ствари, Бог и човек, прво Бог па онда човек. Човек се неминовно формира према Богу. Живећи у Богу, човек чисти себе од грехова, уклања оно што дели срце од ума, а љубав их сједињује. Само човек који је сав у љубави Божијој може истински љубити и ближњег. Права љубав је она која је у Богу. Ако имамо љубави једни према другима, а немамо корена у божанској љубави, час после се таква љубав претвори у мржњу, а мржња је највеће зло, она мења људски ум. Свака љубав која није укорењена у Богу је смртна. Зато све што није на корену Христа, то може и да клија и да расте, али пошто нема корена онда се суши. Зато је друга заповест немогућа без прве. Прва заповест црпи своју силу из божанске љубави. Кроз такву љубав човек долази до себе и такав човек и налази себе у себи. Без Бога не можемо наћи себе. У Светом Писму је речено ко много љуби, тај много и опрашта. Љубав не зна за време, а љубећи Христовом љубављу хришћанин реално доживљава истинитост оних апокалиптичних предвиђања да времена неће бити. Зато смо позвани да стално живимо у покајању и божанској љубави. Љубав у човеку не престаје, ако је у Богу, зато што је Бог љубав, а ко је отуђен од Бога отуђен је од љубави. Ми славимо данас човека истинске новозаветне љубави - светог Стефана Дечанског, чије мошти и данас почивају у манастиру Високи Дечани. Заиста, овај човек није дозволио да мржња испуни његово срце чак ни онда када га је рођени отац по наговору ослепео. Али Бог не оставља праведника. Овај смирени човек није ни према оцу ни према сину показао мржњу, већ је, напротив, имао смирења и љубави, таквог смирења да су се и монаси у Цариграду, када је био у заточеништву, стидели његовог смирења. Он је знао оне речи Христове, да ко претрпи до краја да ће се спасти. Нека би нам Господ помогао да се умножи љубав у целом роду људском, јер видимо, сведоци смо, шта бива кад љубав заменимо мржњом, онда је крвопролиће, неповерење, гордост, охолост... Зато нека нам Господ, молитвама светог Стефана Дечанског, помогне да живимо у љубави, да нам помогне да оздравимо и душом и телом, да се вратимо љубави Божијој, а када се вратимо љубави Божијој, онда ћемо се вратити и љубави једних према другима. Нама љубав треба, а не мржња. Мржња је опако зло. Али зато је Бог ту да нам помогне, и помоћи ће ако то желимо, ако се молимо, ако се подвизавамо, ако имамо смирења. Смирен човек у центар себе ставља Бога, док човек који себе ставља у центар мора пре тога да избаци Бога. Нека нам Господ помогне да живимо у љубави. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Урош Костић, ђакон