Беседа Епископа шумадијског Г. Јована у храму Светих свештеномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ЈОВАНА НА ЈЕВАНЂЕЉСКЕ РЕЧИ: “НИСАМ ДОШАО ДА ДОНЕСЕМ МИР, НЕГО МАЧ” (Зачало 38; Матеј 10, 32–36)

У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!

Срећан дан, срећан празник светих мученика Пајсија и Авакума којима је овај ваш прелепи храм и посвећен, а у коме смо се ми, Духом Светим, сабрали да прославимо Бога и његове Светитеље. Браћо и сестре, докле год човек прославља Бога својом вером, својим животом и делима, прославиће и њега Бог. Ко прославља Бога, он Богу и благодари. То је оно што је најосновније и најпотребније, а самим тим и прво што треба да урадимо бар сваког јутра када устанемо – да заблагодаримо Богу што смо живи осванули.

Човек не може више благодарити Богу, него управо тако што ће бити на Божанственој Литургији коју данас сви заједно служимо. Она, заправо, и јесте благодарење. Онај човек који не уме да благодари, не уме правилно ни да се моли, верујте. Стога, онај који се не моли, значи да не разговара са Богом, јер је молитва, према речима Отаца, побожан разговор душе човекове са Богом. Зато ништа на овоме свету земаљском, на коме живимо, не може да замени Литургију, драги моји.

Литургија нам је све. Литургија, како волим да кажем, спаја прошлост и садашњост и све уводи у вечност. То је оно за шта је човек рођен и намењен – за вечност! Због тога свака Литургија спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Зашто ово говорим? Зато што је Бог човеку дао творевину да се она преко њега спасава, преко човека. Управо због тога, када човек себе приноси Богу, он приноси и творевину. Када човек не приноси творевину Богу, онда она “заједно уздише и тугује”, према речиам апостола Павла (Римљанима 8, 22).

Овај храм данас, сви ми сабрани и цео српски народ прославља два велика угодника – игумана Пајсија и ђакона Авакума. Прослављамо људе који су из нашег рода, који су тело нашег тела и крв наше крви, и због тога је потребно да као народ благодаримо Богу што нам је дао да имамо такву плејаду светитеља из рода нашега. Сваки Србин се по њима препознаје уколико их буде следио. Рекох, ми данас славимо двојицу мученика. Но, у исто време славимо и двојицу исповедника. Обојица су исповедили веру у Христа, браћо и сестре. На првом месту, нису се стидели Бога због тога, а нису се ни уплашили мука и невоља на које су их мучитељи стављали, јер су веровали да је њихов Бог живи Бог!

Зато хришћанин чак и у смрт иде радосно, јер зна да после ове телесне смрти настаје живот вечни. Зато су мученици певали док су одлазили на губилишта и тиме збуњивали оне који су их убијали. Како је то могуће да их убијају, а они певају? Зато што они верују, за разлику од неверника, који мисле да после овога света нема ништа друго. То је управо дух овога времена, који нам каже: “У овом свету све настаје – у овом свету све нестаје”. То значи да ни Бога нема после овога света. Браћо и сестре, грдно се варају они који не верују у Бога.

Када ми кажемо да у Бога верујемо, то у исто време значи да верујемо и у загробни живот. Овај свет је пролазан и кратак у односу на вечност, али врло важан, јер нас Бог овде шаље да посведочимо Њега својом вером и животом. Зато је нама дато да овде започињемо да задобијамо Царство небеско, које ће се остварити у вечном и непролазном.

Као што рекох, ова двојица светитеља су све давали за Христа, али Христа ни за шта, како каже преподобни отац Јустин Ћелијски. Они су, браћо и сестре, не само живели вером, него су је и чували дубоко знајући да ако човек чува веру, онда ће њега вера чувати. Изгуби ли човек веру, он губи све. Када човек изгуби веру, губи и поверење, а тада и љубав и све остало. Тада постајемо неповерљиви људи који само у себе и своје моћи верују. Човек ништа добро без Бога не може учинити.

С обзиром на то да су ова двојица Светитеља били и мученици и исповедници, на њих одељак данашњег Јеванђеља у потпуности односи. Чули смо како је Господ својим ученицима рекао: “Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима” (Матеј 10, 32), а апостоли Лука и Марко додају: “Ко се одрече мене пред људима, тога ћу се одрећи пред анђелима Божијим” (Лука 12, 9). Браћо и сестре, ми смо као хришћани и крштени људи, ради вечног живота, дужни не само да верујемо у Христа васкрслога, већ и да јавно, пред свим људима, па и пред непријатељима нашим, исповедамо ту веру. Прави хришћанин се нигде и ни пред ким не сме застидети свога Господа. Ако овде има старијих људи, знамо како су се многи, у своје време, стидели Бога. Чак и данас има таквих, али на такве не обраћајмо пажњу, већ гледајмо на оне који верују у Христа и помозимо им да успевају у томе.

Потребно је да се молимо Богу речима којима су се сами апостоли молили: “Господе, дометни нам вере” (Лука 17, 5), јер је “све могуће ономе који има вере” (Марко 9, 23). То је та јака, јеванђелска вера, за коју Господ каже да може и горе премештати. Таква вера нам помаже да верујемо и у оно што је немогуће. Човеку који нема вере све постаје тешко. Тешко му је да устане, а тек да се одлучи за некакво веће дело. Такав човек нема смисао, а тиме и циљ и предаје се лењости. Хришћанин не сме да се преда лењости у сваком погледу, а на првом месту лењости по питању његовог спасења. Лењост је опака болест. Умни људи кажу да лењост човека води на психијатрију, јер такав ништа не размишља – пустио мозак на отаву, како би рекао наш народ. Но, када таквог човека притисне невоља, онда покушава да се ишчупа, али ће тешко успети у томе, јер вере нема.

Дакле, хришћанин је дужан, као што рече Јеванђеље, да душом и телом прославља Господа Христа да би на крају био сав Њиме прослављен – да би вечно у Христу живео. Рекох малопре да су ови наши мученици радосно ишли на своје губилиште. Ето, они су својом крвљу напојили ово место и овај град.

У данашњем Јеванђељу Господ још каже: “Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан” (Матеј 10, 38). И ту можемо да видимо једну дивну паралелу Христа и ђакона Авакума. Христос носи крст на Голготу да би на њему страдао, не ради себе, већ ради нас и нашег спасења, а ђакон Авакум носи колац којим ће бити прободен и опет говори: “Срб је Христов, радује се смрти”. Није се обазирао ни на молбу несрећних Турака који су га молили да поштеди своју младост, чак ни на молбу своје мајке – а има ли ишта теже да мајка гледа погубљење свога детета! – која му каже: “Сине, одреци се Бога пред људима, само да останеш жив”. Међутим, он јој упућује такве речи, које никако не смемо посматрати тако да он своју мајку није волео, већ тако да ју је хтео уверити да је прави живот једино онај у Богу, те јој каже: “Мајко моја, на млеку ти хвала, ал' не хвала на беседи таквој. Брзо ћеш се обрадоват' сину, кад пред лице Божије изађем”. Он, затим, пита Турке да ли они умиру, на шта му одговарају позитивно, на шта Авакум каже: “Онда је свеједно, а пре а после. Што пре умрем омање ми греха”.

Драги моји, рекох да је потребно да ми будемо поносан народ што имамо једну дуготрајну, али истрајну историју – што имамо на кога да се угледамо. Пазите, да се угледамо, а не само да се позивамо, како то често радимо. “Ја сам Србин, ја сам Православац, крштен сам...”, те мислимо да је то довољно за спасење. Угледајмо се на Светог Саву, ђакона Авакума, игумана Пајсија и остале и покушајмо да их подражавамо својим животом. Када то чинимо, онда се они моле за нас да нам Бог да снаге и моћи да пребродимо све своје невоље, патње и муке. Бог нам онда даје моћи да се са “радоснима радујемо и плачемо са онима који плачу” (Римљанима 12, 15).

Браћо и сестре, ова два мученика, која су тако језгровито исповедили веру у Христа, добро су знали шта Господ каже, али и да апостол Павле каже: “Ако исповедаш устима својим да је Исус Господ и верујеш у срцу своме да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен” (Римљанима 10, 9), али и да “вером ходимо, а не гледањем” (Друга Коринћанима 5, 7). Вером Бога уносимо у себе и Бога ће свако осетити онолико колико у Њега верује.

Срце је извор и добра и зла. Шта излази или шта се налази у нашим срцима, зависи искључиво од нас самих. Да ли чујемо Христове речи: “Ево стојим на вратим и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном” (Откривење Јованово 3, 20)? Обратимо пажњу на ово велико смирење Божије! Бог моли своје створење да отвори срце да би у њега ушао! Бог то чини, јер нас не жели насилно спасавати. Ако би то чинио насилно, онда Он не би био Бог. Када би нас насилно осуђивао, не би био љубав. Због тога рекох да су у срцу и добро и зло. Јеванђеље каже да из срца излазе зле мисли и све остало.

Да ли си, брате и сестро, проверио своје срце? Када то урадимо, онда ћемо лако видети каквим животом живимо. Знате ли шта бива са кућом у коју нико не улази? Тада у њу улазе разбојници и кућу харају, руше и пљачкају. Браћо и сестре, потребно је једно знати – наше срце је најмилији дом Божији. У нашим срцима мора бити или Бог или непомјаник. Свети Оци кажу да у њему стоји једна питома и једна крволочна звер. Победиће она коју будемо хранили. Господ није забадава рекао да када чинимо добро људима, онда Њему самом чинимо (упореди Матеј 25, 35–40) Ето, није тешко да се спасемо! Нису то неки недоступни идеали! Потребно је веровати и веру претварати у дела.

Нама се увек даје прилика да посведочимо своју веру тако што чинимо добро другоме. Ова невоља која нас је снашла пружа нам прилику да учинимо неко добро. Ко данас не може отићи оним мученицима који су заточени у својим собама, који немају нигде никога? Ко им данас не може бар флашу воде однети? Међутим, то не може учинити онај који је пун себе и мисли да је само њему потребно дати. Грдно се варамо и као људи и као хришћани. Немојмо своју срећу тражити, ако другога нисмо учинили срећним.

Браћо и сестре, зато нашу веру у Богочовека треба да прати и наша љубав у Њега, јер нас нико не воли попут Бога. Свакако, воле нас родитељи и свима нам је позната колико је та љубав родитељска широка, али се чак и изнад те љубави налази љубав Божија. Често се љубав мајке изједначује са љубављу Божијом. Где има вере, ту има љубави и наде. Када вере нема, онда нас сналазе овакве невоље у којима смо сад. Немамо поверења у другог, већ сами у себе и у оне који подилазе нашим поступцима. Да ли су нам пријатељи они који говоре да је добро, иако зло учинимо? Не, то нису пријатељи! Пријатељи су они који нам указују на погрешан пут.

Ми се налазимо пред великим празником Рођења Божијег. Заиста, Бог нас је Божићем загрлио, речима Светог Григорија Паламе. Божић је празник мира, љубави и слоге. Погледајмо какав нам је мир. Данас Христос у Јеванђељу каже: “Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач” (Матеј 10, 34). Под тим мачем, Господ подразумева духовни мач који од човека сече оно што није Божије, што није хришћанско. Како ћемо прославити Божић, ако га не прослављамо са својом породицом? Сами видимо шта нам се са породицом дешава. Она бива разбијена и што је најгоре, нико неће да призна због чега се то дешава, већ свако другога окривљује. Човече, докле год другог будеш кривио ниси хришћанин и ниси у себе завирио и погледао свој живот! Породица је светиња и њу апостол Павле назива малом Црквом, те каже: “Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог” (Прва Коринћанима 3, 17). У времену у којем смо, породица се разара из много разлога. Било је тога и раније, али делује да то није било у оволикој мери. Један од највећих разлога за разбијање породице видим у чињеници да нам фали међусобног разговора. Тада долази до отуђења. Где има разговора, има и решења, те и могућности да се исправи оно што не ваља.

Искористимо још ових мало дана, колико нам је остало до Божића – празника за који Свети оци кажу да није било њега, не би било ниједног другог празника – да се потрудимо да учинимо неко добро другоме, ако желимо да и нама Бог чини добро. Сам Господ је био сиротан! Није имао ни где да се роди, а знамо како је живео и ради чега је дошао у свет. Дошао је ради човека и његовог спасења, али тај исти човек није осетио Његову љубав и приковао га на крст. Тако бива када се љубав извитопери.

Зато замолимо ове свете мученике, Пајсија и Авакума, да се моле за нас како бисмо опстали као људи, као народ Божији. Сетимо се да и њихова времена ни најмање нису била лака. Исповедити Христа у оно време значило је бити ускраћен за овај живот. Немојмо се излагати невољама мислећи да је истина само оно што ми сматрамо. Који тако каже, грдно греши. Погледајте људе како се оправдавају тамо где знају да су погрешили, али им је стало да их други не схвате као грешнике и зато се опиру свим силама не би ли се оправдали. Браћо и сестре, хришћански је осуђивати себе, а не другога, чак иако нисмо криви. Криви себе да би још више остао у правди Божијој. Бог вас благословио!

Проповед изговорена на Литургији, 30. децембра 2020. године
о празнику Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија,
у храму посвећеном овим Светитељима у Београду – Алтина