Али и на један динамичан и подвижнички начин, где се човек предаје Богу да води кроз поноре и буре живота, и где га моли да се небеса Његова у њему огледају.

Човеково стремљење ка Богу, а самим тиме и ка ближњем, било је и остало императиве хришћанства, његова основна идеја, али и основни избор, примарни човеков опдговор на Божије питање. Исто питање, које је пре више хиљада година чуо Аврам, а после њега његови потомци, па пророци, па Пресвета Богородица, па апостоли – питање које се увек у тишини и самоћи постављало, питање, које је заправо било одговор, одговор на ону човечију тежњу о којој пророк Исаија говори: Е кад би раздрао небеса и сишао на земљу, и затресле се горе од тебе. Питање које је била испружена рука и позив да се остави све. и крене у непознату земљу, и, најзад, позив да се буде савршен као Сам Отац Небески.

Растко Немањић рођен је у једном несрећном времену епских размера, на рушевинама једне древне цивилизација и културе која је још постојала само у рушевинама древних градова и причама путника, о остацима вечног царства, негде далеко. Растко је, такође, рођен у земљи пуној путева којима су некад пролазиле легије и каравани, а који су сада запустели, земљи у којој су остаци величанствених грађевина сведочиле о величини једне културе, земљи у којој се један непросвећен и варварски народ срео са нечим што није могао да разуме на прави начин, са чим са чиме је требао тек, на прави начин, да буде упознат. Млади Растко је одрастао и сазревао у једним непостојаним пшолитичким приликама и у једном суровом свету, који је своја правила наметао свима и своју болест преносио сваком, али не и њему: У потрази за задовољењем своје жеђи за сазнањем да то што му свет нуди није све, да не може бити све, и он сам је постављао питања, и убрзо је стигао одговоро, исти онај који су многи добили пре њега. Растко, у својој младалачкој, али пламтећој вери, прихвата Божију руку и Божији позив, оставља све и полази у далеку, непознату земљу тражећи свој пламтећи Грм, тражећи извор Воде Живота. Пут га води, преко оног што је остало од једном моћног и суровог царства, царства које је је некада давно покрено не мржњом, него љубављу, не мачем него Крстом, царству коме је учињена милост и дар да у једном тренутку историје буде проносиоц светолости просвећења многобожаца, све до полуострва Атос, Врта Мајке Божије, места које је свети псалмопојац много раније опевао, певајући: Све што дише нека хвали Господа!

Тамо, под окриљем Пресвте Богомајке и светих стараца, Растко се усаршава и пење на лестве које воде у небо, и исто као што је Јаков преображен у Израила, Симон у Петра, Саул у Павла, тако Растко пшостаје Сава, стављајући на тај начин тачку на причу свог пређашњег живота, али у исто време, почињући да пише нову причу. Орошен благодаћу, он одмах, на почетку, показује своју величину и мудрост – он, препознајући тугу својих родитеља који га моле да се врати, нуди соломонску мудрост – место он да оде њима, он њих зове да дођу к њему, стављајући им парадигму монашког живота као најузвишенијег пута којим човек може ходати.

У своме незаборављању свога народа и неизмерној љубави прам њему, он диже Хиландар, темељ И сидро које ће занавек бити центар српског духа, српског језика, културе, уметности - свих позитивних тежњи које један народ икада може имати у свом бићу. Пратећи Христове речи да су блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати, он мири завађену браћу на очевим моштима.

И, опет, он у својој тишини гледа свет, сада зна да има нечег вишег, нечег бољег, али зна да је његов народ у истом том свету, још у турбулентнијим временима, на размеђи две цивилизације, две вере, две културе, он препознаје опасност која долази са запада, препознаје опасност која долази и са истока, али и опасност која долази од самог његовог народа. Сава пре Шекспира поставља питање: Бити или не бити? И не зауставља се ту, већ даје свој, а можда и аутентични одговор српског народа – он пре Његоша изговара: нека буде што бити не може! У околностима када је, чини се, све било против њега, када је његов народ имао све историјске шансе да нестане, било по латинским унијаћењем било под грчким етнофилитизмом, он, уздајући се само у Бога и Мајку Божију, успева да издејствује независну српску Цркву, постављајући тако темељ српском народу и држави и показујући један историјски правац који је остајао познат и у најтежим временима.

Остаје велика тајна како један човек може носити цео један народ у свом срцу, као што је итајна како је том срцу било када је напуштало свој народ, када је, због неслагања са политикама и понашањем својих синоваца, Сава напустио трон архиепископа Српског и отишао из Србије, када је, стојећи на граници тадашње Србије, окренуо се и задњи пут је погледао, знајући засигурно да је више никада неће видети, постављајући, можда, задњи узор великанима овог народа – да умру ван своје земље.

Данас, ми можемо бити сведоци једног крајње лицемерног и фарисејског односа према Светом Сави, са једне стране истицања њега као српског просветитеља и учитеља и велики историјске личности, док са друге стране, ми смо, колективно, одбацили пут који нам је Сава оставио, одбацили његова начела, његову веру, затворили га у школу, дали му један дан у години указујући му поштовање излизаним приредбама и читањем биографије. Остаје само да се питамо: да ли би смо и ми, да се Свети Сава сада појави испред нас, као велики инквизотор Христу, рекли: Што си дошао да нам сметаш?

Вероучитељ Стеван Симоновић