Пред Свету Тајну Причешћа Владика је кроз беседу поучио окупљени народ рекавши: “Драга браћо и сестре, човек треба да се сећа Бога онолико колико и дише. Тако нас учи Црква, тако нас уче и Свети Оци. Хришћанин би требало да дође у такво духовно стање да тако мисли о Богу као што и дише. По оној основној потреби тела. Тако би човек требало да се стално сећа Бога. Јер човек када се сећа Бога он се уствари и моли Богу, а кад се моли Богу човек разговара са Богом, а кад човек разговара са Богом он престаје да разговара са самим собом, а човек када разговара са самим собом, он уствари велича себе. Он говори о себи да је најбољи, да је најпаметнији, да је најмудрији и тако човек када то чини он заборавља на Бога, он се успут сећа Бога, повремено се сети Бога, али се зато стално сети себе, да би себе узвисио. Ех, браћо и сестре кад би се човек сетио својих погрешака и грехова, где би му био крај? Нажалост, ми се чешће сећамо шта о другоме треба лоше да кажемо. А зашто човек говори о другоме лоше? Зато што се боји да онај други не почне о њему да говори онако какав овај јесте. То је оно како каже наша народна изрека: напад је најбоља одбрана. Тако човек који није ум свој везао за Бога, он се и не сећа Бога, а не сећа се ни човека који је створен као икона Божија. Зато је потребно да се стално сећамо Бога? Да не заборавимо да је Бог домаћин овога света. Да је Бог господар и мог и твог живота. Ми нисмо дошли на овај свет јер смо то желели, него Промисао Божија која шаље свакога у своје време, да сваки човек као икона Божија посведочи Бога Творца. Међутим, човек мора да буде свестан времена у коме живи. Времену у смислу да га поправља и исправља. Време је исто, онакво какво га је Бог створио, али човек није исти. И тако када је човек почео да се квари он је почео да квари и време и природу. Он је почео да квари себе и у тој кварежи нема краја. Зато човек треба да се сећа Бога а појвише у време великог часног поста у коме се тренутно налазимо. Пост је један период, који је Црква установила да се човек барем тада мало више сећа Бога, да се мало више моли Богу, да мало више чита Свето Писмо, да прими духовни савет. Неће човека спасти његов чин или звање, већ његов начин живота. Зато Свети Оци овај пост називају као једно путовање. Јер када смо ушли у овај четрдесетодневни пост ми смо пошли на пут који нас води преко Голготе и Васкрсења у Царство Небеско. Човек који не зна где је пошао и зашто је пошао на овај пут он ће и да залута. Он нема циља или је поставио свој циљ који га неће довести у Царство Небеско. Прави пут јесте онај који је Господ казао: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. Када би само размишљали о овој реченици Христовој да је Он Пут, Истина и Живот, не бисмо никад залутали. Међутим, само безуман човек почиње да тражи друге путеве. Почиње да тражи како да се спасава на свој начин, а не на начин цркве. Зато човек измишља путеве да не иде оним правим путем. Тај прави пут није лак, он је узак, трновит, али он је и славан пут. Тај пут иако је трновит и узак он је и радостан пут, јер на том путу добијамо Царство Небеско...”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована
Након Литургије у парохијској сали прочитан је реферат на тему “Отуђени човек” који је ове године припремио протонамесник Бранимир Товиловић. Због болести, свештеник Бранимир није могао да присуствује данашњој дискусији. Сваки свештеник изнео је своје размишљање на тему која је задата. Сама тема је била плодна за коментарисање јер је увек, а поготово данас актуелна. Владика Јован је у братској љубави скренуо пажњу свима присутним свештеницима на оно што је добро и оно што је требало бити боље у самом раду, и тиме мотивисао све на још веће залагање у животу Цркве.
Данашње молитвено сабрање завршено је трпезом коју је великим трудом и залагањем припремио парох трнавски протојереј – ставрофор Слободан Богојевић.
ђакон Стеван Илић
https://xn----7sbabaxczeus5aovz2a8c4ria.xn--c1avg.xn--90a3ac/vesti/item/7492-ispovest-svestenstva-arhijerejskog-namesnistva-oplenackog#sigProIda777b890ac